Ljudska empatija, sposobnost da razumemo i delimo osećanja drugih, ključna je za izgradnju harmoničnih međuljudskih odnosa. To nije samo sposobnost da se saosećamo s drugima, već i sposobnost da reagujemo na pravi način, u trenutku kada je to najpotrebnije.
- Nedavni trenutak u metrou, koji sam doživeo, savršen je primer toga koliko mala gesta može imati dubok uticaj na ljude oko nas, ali i na nas same. Iako je situacija bila svakodnevna, njena snaga leži u jednostavnom, ali snažnom podsećanju na značaj strpljenja, razumijevanja i međusobnog poštovanja.
Tog dana, u vozu punom putnika, pojavila se mlada majka sa bebom u kolicima. Beba je prvo spavala, ali ubrzo se probudila i počela glasno plakati. Majka je, želeći smiriti bebu, izvinila se putnicima i rekla: “Žao mi je, samo je gladan.” Bez oklevanja, izvadila je dekicu i počela dojiti svoje dete. Iako je scena mogla izazvati nelagodnost među putnicima, većina njih je ostala strpljiva, okrenula glavu ili jednostavno ignorisala situaciju. Međutim, jedan putnik, starija gospođa, nije mogla da pređe preko toga. Počela je galamiti: “Šta to radite? Ima muškaraca ovde! Zar vas nije sram?” Iako je majka smireno odgovorila: “On je gladan, to je prirodan proces”, gospođa nije prestajala s kritikama, povisujući glas i privlačeći pažnju ostalih putnika.
- Tada je nastupio trenutak koji je promenio tok svega. Mladić koji je stajao u blizini, smiren i odlučan, prišao je gospođi i rekao: “Mislim da svako ovde ima pravo da putuje u miru. Ova mlada majka hrani svoje dete, što je prirodno. Vikanje na nju nikome ne pomaže.” Njegove reči bile su jednostavne, ali snažne. I tu nije stao. Izvadio je malu dekicu iz svog ruksaka i ponudio je majci s ljubaznim rečima: “Izvolite, možda ovo može pomoći da se malo prekrijete, ako vam je tako ugodnije.” Taj mali gest ljubaznosti, čin koji je izgledao kao ništa posebno, zapravo je imao ogroman uticaj na celu situaciju.
Celi vagon je utihnuo. Svi su gledali u mladića, a starija gospođa, šokirana njegovim postupkom, nije imala šta da odgovori. Lice joj je pocrvenelo od stida, a ona je promrmljala nešto sebi u bradu i vratila se na svoje mesto, postajući tiha. Majka je klimnula glavom i zahvalila mu se, a on je uzvratio blagim osmijehom, vraćajući se na svoje mesto. Beba je ubrzo utihnula, umotana u novu dekicu, a putnici, koji su se do tada osećali nelagodno, sada su se međusobno pogledali i, gotovo neprimetno, nasmešili.
Ovaj trenutak je bio pravi primer onoga što znači biti empatičan. U trenutku kada je mogla nastati svađa, zahvaljujući jednom malom gestu, atmosfera u vozu se smirila. Svi su postali svesni da je jedini ispravan način reagovanja bio onaj pun poštovanja i ljubaznosti, bez napetosti i osude. Mladić nije pokušao da učini nešto veliko, već je jednostavno postupio na način koji je smatrao ispravnim – pokazao je poštovanje prema majci i njenoj situaciji, ali i prema svima u vozu.
- Ovaj trenutak me podsetio na to koliko je lako napraviti razliku u svakodnevnim situacijama, samo ako se trudimo da razumemo druge i budemo ljubazni. Iako je bila to obična scena, ona je otvorila moje oči na važnost saosećanja. Često smo skloni kritici i osuđivanju drugih zbog ponašanja koje nam smeta, ali prava snaga nije u kritikama, već u tome da prepoznamo da su svi ljudi, s različitim okolnostima i potrebama. Poštovanje drugih počinje od toga da ih razumemo, a ne da ih osuđujemo zbog naših vlastitih nelagodnosti.
Kao društvo, često imamo priliku da biramo između sukoba i smirenja. Ovaj trenutak u vozu bio je podsetnik na to kako možemo biti bolji, empatičniji i strpljiviji u svakodnevnom životu. U mnogim situacijama, jedan mali čin ljubaznosti može promeniti tok događanja, a ti trenuci ostaju urezani u sećanju, podsećajući nas na to da je svet bolji kada gajimo međusobno poštovanje i empatiju.
