U današnjem članku pišemo o jednoj dirljivoj priči koja nas podseća na snagu dobrote i kako mali činovi ljubaznosti mogu imati neverovatne posledice. Priča o Neni Šemsi iz Sarajeva, koja je živela skromno, ali sa ogromnim srcem, pokazuje da prava humanost ne zahteva mnogo, ali se uvek vraća.
Novembar u Sarajevu obeležen je ranom zimom, koja je ove godine stigla brže nego ikada. Nena Šemsa, iako starija i u teškim uslovima, nije se žalila. Njena kuća bila je skromna, a penzija minimalna. Kroz prozore njene male kuhinje, širio se miris snijega, a njene misli su bile usmerene ka preživljavanju zime. Za ogrev, koji je postao luksuz, sakupljala je novac danima, stavljajući po marku u staru kutiju od keksa, sve u nadi da će uspjeti obezbediti dovoljno drva da bi preživela hladne mesece.
- Jednog dana, kada je napokon skupila dovoljno novca za dva metra drva, Nena je pozvala pilanu, srce joj je bilo teško dok je razgovarala sa mladićem s druge strane linije, znajući da je stanje kritično. “Dva metra bukve, ali neka budu suha,” zamolila je. Zima joj je već bila u kostima, a dva metra nisu bila ni blizu dovoljan broj.
Međutim, sledećeg jutra, kamion je stigao do njene kuće, no, umesto dva metra, drva su bila dostavljena u ogromnoj količini – deset metara prve klase. Nena je u početku pomislila da je došlo do greške, da nije mogla platiti toliku količinu, ali vozač je ubrzo razjasnio stvar. Ova drva nisu bila greška, bila su plaćena, a poruka je bila jasna – platio je Elmir, mladić koga je Nena davno pomogla.
- Elmir, koji je nekada bio siroče, obišao je njenu kuću dok je bio dete, često mokar i gladan. Nena je svakoj njegovoj poseti davala nešto, bilo to hrana ili jednostavna pomoć. “Sjećam se,” rekao je vozač, “kako je Nena, bez obzira na svoju skromnost, uvek imala mesta za njega. Sušila mu je čarape i pružala tople gurabije, iako ni sama nije imala mnogo.”
Danas, Elmir je postao vlasnik pilane i želeo je da uzvrati dobrotu koju je primio kao dete. Nena je bila dirnuta, suze su joj tekle niz lice, ali sada su bile suze sreće. Ona koja je davno posijala ljubaznost, sada je žnjela bogate plodove tog semena.
Elmir je, preko svojih radnika, poslao drva, a vozač je odbio bilo kakav bakšiš, govoreći da je “Nena podmirila sve svojim sevapom” i da je njen život i dobrota dovoljna nagrada. Te večeri, dok su radnici slagali drva i dim se uzdizao iz nene Šemse kuće, celokupna mahala bila je ispunjena mirisom ljudskosti.
Priča Nene Šemse nas podseća da dobrota nije uvek velika i spektakularna, već u jednostavnim, ali iskrenim gestovima. A ponekad, dobrota se vraća u najlepšem mogućem obliku, kada to najmanje očekujemo.
