U današnjem članku vam pišemo na temu tišine koja boli više od glasnih reči. Ovo je priča o čekanju, o nadi koja ne prestaje ni kada svi drugi odustanu, ispričana onako kako bi je preneo neko ko je posmatrao život iz blizine i u njemu prepoznao tugu dostojanstva.
- U selu je skoro svako znao dedu Mijata. Bio je jedan od onih ljudi koji ne traže pažnju, ali je ipak dobiju svojom smirenošću. Poslednjih pet godina živeo je sam, u maloj kući sa dvorištem koje je pažljivo obrađivao. Uvek je govorio isto – da ima sina u Nemačkoj, da radi, da sređuje papire i da će doći čim bude mogao. I svake nedelje, bez izuzetka, Mijat bi sedeo na klupi ispred kuće, uredno obrijan, u čistoj košulji, kao da je taj dan poseban. Kao da je baš tada dan dolaska.
Ali taj dan nikada nije došao.
Komšije su s vremenom počele da sumnjaju. Iza zatvorenih vrata, uz kafu i tihe razgovore, govorili su da Mijat verovatno izmišlja. Niko nije video da mu sin šalje novac, niko nije čuo da se javlja. Deda je živeo skromno, od onoga što bi ubrao u bašti, a ponekad bi mu neko od komšija doneo hleb ili supu. On nikada nije tražio više. Nije se žalio, nije objašnjavao, samo je čekao.
Kada je jednog dana pao i slomio kuk, više nije bilo izbora. Odvezli su ga u bolnicu, gde je proveo skoro mesec dana. Medicinske sestre su brzo primetile da stalno ponavlja istu rečenicu. Molio ih je da jave njegovom sinu Marku, uveren da će doći po njega. Govorio je to tiho, bez panike, sa sigurnošću čoveka koji veruje u obećanje. Ali telefon nikada nije zazvonio zbog Marka.
Posle bolnice, doneta je odluka da Mijat ode u dom za stare. Dobio je malu, toplu sobu, urednu i čistu, ali mu to nije značilo mnogo. Svaki dan je gledao kroz prozor, isto kao nekada sa klupe ispred kuće. Uveče bi, kada bi mislio da ga niko ne vidi, izvadio iz džepa staru, izbledelu fotografiju. On i sin, na sinovljevoj maturi. U tom pogledu nije bilo ljutnje, samo tiha čežnja.
- Jedina osoba koja je primetila koliko ta tišina boli bila je mlada medicinska sestra Milena. Nije mogla da razume kako neko može tako da nestane iz života svog oca. Odlučila je da pokuša da ga pronađe. Uz malo truda, našla je Marka na društvenim mrežama. Na fotografijama – osmesi, skupoceni automobili, satovi, čaše vina. Život koji nije imao tragove čekanja.
Kada je Mijat video slike, dugo je ćutao. Onda je samo spustio pogled i rekao da mu je drago ako mu je sin dobro. Nije pitao zašto se ne javlja. Nije tražio objašnjenje. Kao da je u sebi već odavno prihvatio odgovor.
Nekoliko dana kasnije, zamolio je Milenu da ga odvede kod notara. Rekao je da nema više kome da ostavi ono malo što ima. Kuću, plac, baštu – sve što je godinama gradio. Hteo je da to ostane nekome ko mu je bio tu kada nije imao nikoga. Nije bilo gorčine u njegovom glasu, samo mir.
Mesec dana nakon toga, Mijat je preminuo tiho, bez buke, isto onako kako je i živeo. Kada je Marko obavešten o smrti, pojavio se tek posle deset dana. Došao je s papirima, očekujući ono što je smatrao svojim. Nije pitao kakav je bio kraj, nije pitao da li je otac patio.
Kada mu je notar pročitao testament, ostao je zatečen. Sve je bilo ostavljeno Mileni. Kuća, zemlja, uspomene. Devojci koja nije bila krv, ali je bila prisutna. Na izlazu je samo promrmljao da ga je otac zaboravio dok je bio mali. Zatim je seo u automobil i otišao, bez da je ikada posetio očev grob.
- Kako navode domaći portali koji se bave društvenim temama, poput Blica, ovakve priče nisu retkost u manjim sredinama. Stariji ljudi često ostaju zaboravljeni, ne zato što nemaju porodicu, već zato što su emocije prekinute mnogo pre nego kontakti.
Psiholozi čije stavove prenosi RTS ističu da dugotrajno čekanje i nada mogu biti oblik tihe patnje, ali i da neki ljudi biraju da ne mrze, već da čuvaju dostojanstvo do kraja. Takva tišina često govori više od bilo kakvog sukoba.
Prema analizama objavljenim u Politici, nasleđe nije uvek stvar krvi, već odnosa. Briga, prisutnost i ljudskost ponekad vrede više od prezimena. Mijat nije ostavio imovinu iz osvete, već iz zahvalnosti. A to je možda najteža poruka ove priče.
