U današnjem članku želimo se dotaknuti teme koja može biti teško prihvatiti, ali je neophodno razumeti kako bismo sačuvali emocionalnu ravnotežu u starosti.
- Mnogi ljudi veruju da će imati sigurnost u starosti ako imaju decu, smatrajući da će ih deca podržavati i biti tu kad dođe vreme. Međutim, istina je često drugačija, a kako bismo izbegli usamljenost, potrebno je usvojiti nekoliko ključnih principa.
Prvo i najvažnije pravilo je: decima ništa ne dugujemo. Ovo je teško prihvatiti, ali važno je razumeti da deca nisu rođena da budu naš „osigurani plan“ za starost. Deca imaju svoje živote, obaveze i vlastite probleme. Iako nas mogu voleti, neće moći pružiti potpunu emocionalnu sigurnost. Mnogi roditelji, uvereni da će im deca biti oslonac, prestanu ulagati u prijatelje, hobi i brak, očekujući da će deca biti tu za svaki praznik i svaku potrebu. Ovaj stav može stvoriti emocionalnu krivicu, zbog čega se deca povlače umesto da se zbliže. Prvi korak ka emocionalnoj ravnoteži je da prihvatimo da deca nisu odgovorna za našu sreću. Umesto da očekujemo, možemo reći sebi: „Bilo bi lepo da su tu, ali njihova ljubav nije obaveza.“ Razdvajanjem ljubavi od obaveze, gradimo zdrav odnos sa sobom i sa njima.
- Drugo pravilo glasi: tvoj život ne završava kada deca odu. Mnogi roditelji, nesvesno, čine roditeljstvo centralnim projektom svog života, zaboravljajući prijatelje, hobije, pa čak i brak. Kada deca odu, nastaje emocionalni vakuum koji može dovesti do nezadovoljstva, ljutnje, pa čak i depresije. Često se javlja zamjeranje, poput: „Ostavili su me“, „Nemaju vremena“. Da bismo se oduprli ovom osjećaju, ključno je izgraditi život van roditeljstva, posvetiti se stvarima koje nas usrećuju i koje ne zavise od prisustva dece. Prijatelji, hobiji, i osobni ciljevi postaju važno „punioci“ unutrašnje praznine, a ne naši potomci. Ako ne izgradimo život izvan roditeljstva, deca postaju odgovorna za ispunjenje te unutrašnje praznine.
Treće pravilo glasi: ne čeka se ljubav – ona se gradi na vreme. Usamljenost u starosti nije nešto što se događa iznenada. To je proces koji traje godinama, a najčešće nastaje kada prestanemo ulagati u druge ljude i sve se svodi na „moju decu“. Ako želimo imati ljude oko sebe u starosti, moramo početi danas graditi svoju mrežu odnosa. To znači – redovno se javljati prijateljima, izlaziti izvan svog doma, u društvene aktivnosti koje nas ispunjavaju, i graditi svakodnevne rutine koje uključuju i druge ljude. Usamljenost se ne rešava čekanjem; ona se leči povezivanjem. Uključivanjem u zajednice koje nas zanimaju, bilo da je to sportski klub, vjerska zajednica ili hobi, kreiramo emocionalnu sigurnost koja nije zasnovana samo na deci.
- Na kraju, važno je shvatiti da deca ne duguju našu sigurnost. Tvoj život ne sme stati kad deca odu, i prava bliskost se gradi ne samo sa decom, već i mimo njih. To je prava sigurnost u starosti – život ispunjen smislom i ljudi koje si gradio/la godinama, a ne čekao/la „jednog dana“. Usamljenost se prevazilazi kroz stvaranje odnosa tokom celog života.
