Danas vam pišemo o priči koja nas podseća na važnost porodičnih veza i snagu pomirenja. Ujedno, ovo je i priča o tome kako su inat, ponos i godine nesporazuma, koliko god bile snažne, ipak prolazne. Ovaj Božić, u malom selu pod planinom, postao je trenutak kada je stari inat popustio, a bratska ljubav ponovo zasijala.
- U jednom selu, koje je bilo prekriveno snežnim pokrivačem, zima je dolazila s pravom severnom oštrinom. Dim iz dimnjaka svake kuće, miris suve ribe, šljiva i tamjana širio se zrakom. Svi su se pripremali za Božić, osim dve kuće koje su stajale jedna uz drugu, a među njima je postojao zid koji su sami podigli – zid tišine. Lazar i Miloš, dva brata, nisu govorili jedni s drugima već dve decenije zbog nesuglasica koje su počele, kako to obično biva, zbog male gluposti – pola metra zemlje. Dve decenije prošle su u potpunom distanciranju, zaboravljanju porodične ljubavi i neprolaznom gnevu.
Iako su njihovi životi prolazili pored jedan drugog, njihove porodice su bile pogođene istim nesrećama. Žene su krišom plakala, deca nisu znala ništa o svom rođaku, a Lazarov unuk, Stefan, bio je uveravan da se ne sme približavati “onoj drugoj kući”, jer “onaj čovek” tamo bio je uvek u lošim pričama. Međutim, ove godine Lazar je ležao, bolestan i oslabljen, razmišljajući o tome kako su te godine prošle, o pola metra zemlje koje nisu vredne ni trenutka gneva, ni napora da se pomire. Promislio je o tom trenutku i odlučio da ispravi grešku. Pozvao je svog unuka Stefana i dao mu jabuku i granu badnjaka koje je čuvao za ovog posebnog dana.
Zadatak koji je Stefan imao nije bio lak. Morao je da pređe dvorište, zatraži oproštaj i donese Božićnu čestitku. Lazar je molio svog unuka da ode kod Miloša, da mu ponese ove darove i da prenese poruku: „Poslao ti brat Lazar. Hristos se rodi.” Stefan je, iako uplašen, krenuo na put kroz snežnu noć, s osjećajem da nešto veće od njega samog čeka. Ušao je u tu “zabranjenu” kuću, u kojoj je stare oči ugledao, oči koje je prepoznavao, jer su bile iste kao Lazarove. Miloš, stari, iskreni brat, nije mogao da veruje šta se dešava. Uzeo je jabuku, poljubio je, a onda se raspao. Onaj dugogodišnji ponos i inat nestali su u trenutku, u suzama koje su mu pokapale svu gorčinu koju je nosio dvadeset godina.
- Miloš je shvatio da nijedna stvar, nijedna zemlja koju su delili, nije vredna toga da ostane sam, da ostane u tom gnevu. Zgrabio je rakiju koju je čuvao za posebne prilike, i otišao kod svog brata. „Idem da se mirbožam“, rekao je. Tako su, konačno, prešli onu nevidljivu granicu koju su godinama ignorisali. Kapija koja je bila zatvorena već dvadeset godina sada je bila otvorena. Ušao je u Lazarovu kuću, a dve stare glave, koje su godinama plakale na različite strane, sada su se pomirile. Lazar je rekao: „Sve je oprošteno, Miloše. Važno je da si tu.“ Bio je to trenutak kada je ljubav pobedila inat.
Kasnije te večeri, prve varnice badnjaka spajale su dim iz oba dimnjaka, a deca su se konačno upoznala sa svojim rodbinom. Kuća je bila puna smeha, igre, a Lazar je ozdravio. Lekari će reći da su mu lekovi pomogli, ali selo je znalo da ga je izlečila bratska ljubav. Jabuka, koja je bila ključni simbol pomirenja, ostala je na polici kao podsetnik da ljubav između braće, ma koliko bila testirana, nikad ne prestaje da traje.
Ova priča nas podseća na to da ništa nije vredno toga da se odnosi veza među ljudima. Ako su dva brata mogla da se pomire, onda možemo i mi, svako u svom životu, da ostavimo strane nesuglasice i ponovo otvorimo vrata ljubavi, razumevanja i mira. Božić je pravo vreme za pomirenje, a samo sa čistom dušom možemo kročiti u budućnost.
