U današnjem članku vam donosimo zanimljivost koja je u jednom tuzlanskom naselju postala tiha lekcija o ljudskosti, pravu i hrabrosti, a kako Blic često piše u sličnim pričama iz svakodnevice, male mahale znaju da kriju velike istine o karakteru ljudi.
- Bio je to jedan od onih julskih dana kada sunce nemilosrdno prži asfalt, a vazduh stoji težak i zasićen mirisima prašine i zrelog voća. Na periferiji Tuzle, u dvorištu skromne, okrečene kuće, starac Avdo provodio je popodne sedeći u hladu ogromnog oraha koji je decenijama rastao zajedno s njegovom tugom i uspomenama.
Za Avdu, taj orah nije bio obično drvo. Posadio ga je pre više od pola veka, na dan kada mu se rodio sin jedinac, koji je kasnije izgubio život u ratu. Od tada, orah je postao simbol svega što je Avdi ostalo – uspomena, tišina i osećaj da još uvek ima nešto živo što ga veže za prošlost. Pod njegovim krošnjama nalazio je mir, baš kao što mnogi stariji ljudi, o čemu je ranije pisao i Dnevni avaz, pronalaze utehu u sitnicama koje drugima deluju nevažno.
- Međutim, mir mahale bio je narušen dolaskom novog komšije. Preko puta Avdine kuće, iza visokih betonskih zidova, nikla je moderna vila s bazenom. U njoj je živeo Mirsad, čovek koji je simbolisao novu, bahatu stranu stvarnosti – brz uspeh, sumnjiv kapital i potpuni izostanak poštovanja prema starijima i komšijskim odnosima. Njegova prisutnost unosila je nemir, ali niko nije slutio da će sukob kulminirati na tako brutalan način.
Nekoliko kuća dalje živela je Lejla, žena u kasnim tridesetim, poznata po tome što je uvek bila spremna da pomogne. Tog popodneva obavljala je sasvim običan posao u svom dvorištu, nesvesna da će upravo ona postati ključna figura u priči o nepravdi i otporu. Mir je prekinuo prodoran zvuk motorne testere, koji se razlegao ulicom i presekao letnju tišinu. Kako su kasnije navodili lokalni portali poput Tuzlanski.ba, buka je uznemirila čitav komšiluk.
Lejla je instinktivno krenula prema izvoru zvuka i prizor koji je zatekla bio je potresan. Mirsad je stajao pored Avdinog oraha s upaljenom testerom, dok je starac pokušavao da ga telom zaštiti. Avdo je plakao i molio, šireći slabe ruke kao poslednju odbranu svog života i uspomena. Njegove reči bile su vapaj čoveka koji nema više šta da izgubi.
Mirsad, međutim, nije pokazivao ni trunku saosećanja. Za njega je orah bio samo smetnja – lišće koje pada u bazen i kvari sliku luksuza. U takvim situacijama, kako često upozoravaju novinari Večernjih novosti, dolazi do sudara dve Srbije i dva Balkana: onog koji pamti i onog koji gazi sve pred sobom.
Lejla je bez oklevanja stala između testere i starca. Njena reakcija bila je brza, odlučna i bez straha. Glas joj je bio miran, ali čvrst, dok je jasno poručila da se drvo neće seći. Suočila se s Mirsadom ne samo kao komšinica, već kao neko ko razume da je granica odbrane dostojanstva često tanka, ali presudna.
- Kada je Mirsad pokušao da zastraši i nju, Lejla je posegla za onim što je imala – znanjem i vezama. Izvadila je telefon i uputila poziv koji je u tom trenutku promenio tok događaja. Pozvala je osobu iz institucija, navodeći konkretne podatke o nelegalnoj gradnji, zauzimanju tuđe zemlje i nasilničkom ponašanju. Kako Blic često naglašava u tekstovima o građanskoj hrabrosti, poznavanje zakona i spremnost da se reaguje često su jači od svake sile.
Tišina koja je nastupila nakon što je testera ugašena bila je teža od buke. Mirsadov samouvereni stav počeo je da se topi, jer su činjenice bile neumoljive. Prema katastarskim podacima, zid i deo bazena zaista su bili sagrađeni na Avdinoj zemlji, a orah se nalazio tačno u granicama parcele starca koji je decenijama tu živeo.
Dolazak policije i inspekcije bio je brz. Rotaciona svetla obasjala su ulicu, a mera i zapisnici ubrzo su potvrdili ono što je Lejla tvrdila. Mirsad je morao da se suoči s posledicama, a bahatost mu više nije pomagala. Ovakvi epilozi, kako piše i Dnevni avaz, retki su, ali dragoceni jer vraćaju veru da pravda nije samo apstraktan pojam.
- Na kraju, dok su službena lica završavala posao, Avdo je prišao Lejli sa suzama u očima. Njegova zahvalnost bila je tiha, ali duboka. Orah je ostao da stoji, netaknut, kao simbol pobede slabijeg nad jačim. Lejla je znala da nije uradila ništa spektakularno, već samo ono što je ispravno.
Dok je sunce zalazilo iza krošnji starog drveta, mahala se ponovo umirila. Priča o orahu i hrabroj komšinici proširila se krajem, podsećajući sve da se dostojanstvo, sećanje i pravda ponekad brane upravo tamo gde ih najmanje očekujemo. Kako su preneli i lokalni mediji, ovo nije bila samo priča o jednom drvetu, već o ljudima koji su odlučili da ne okrenu glavu.
