U današnjem članku vam pišemo na temu narodnih verovanja i stvari koje bi, prema starim običajima, osobe nakon šezdesete trebalo da sklone sa vidnog mesta u svom domu.
Ovo je priča o prostoru, energiji i osećaju lakoće u domu napisana jednostavno, kao da je prenosi bloger koji želi da pomogne čitaocima da se okruže onim što im donosi mir.
- Kako godine prolaze, naš dom postaje više od mesta gde živimo. On je utočište, ogledalo naših navika i emocija, prostor u kojem se osećamo najbezbednije. Ali ponekad se dogodi da predmeti koje godinama gomilamo počnu da nam stvaraju nelagodu, zauzimaju energiju ili šalju pogrešnu poruku gostima koji prvi put zakorače u naš dom. Prema starim narodnim verovanjima, postoji nekoliko stvari koje nakon šezdesete nije dobro držati „na izvol’te“, ne zato što nose baksuzluk, već zato što mogu uticati na naš doživljaj prostora i raspoloženje.
Jedna od prvih stavki na toj listi jesu stare zalihe lekova. Kutije, bočice i tablete često se nagomilaju godinama, zauzimajući cele fioke i police. To ne samo što stvara utisak da je bolest stalni gost u kući, već može biti i opasno — lekovi kojima je istekao rok gube dejstvo ili postaju štetni. Stari ljudi su govorili da „bolest ne treba držati na stolu“, a savremena psihologija se slaže: bolje je sačuvati samo ono što zaista koristite i povremeno proveriti rok trajanja.
Druga preporuka odnosi se na težak, tamni i muzejski nameštaj. Antikviteti imaju svoju dušu i lepotu, ali ako je čitav prostor pretrpan teškim ormarima, zastarelim tapiserijama i predmetima koji više ne služe ničemu, dom može delovati zamrznuto u vremenu. Umesto topline, takav prostor često ostavlja utisak hladnoće i udaljenosti. Narod je verovao da dom treba da „diše“, a to je lakše postići kada se staro pažljivo kombinuje sa malo svetlijih, modernijih detalja.
- Treća stvar jesu predmeti koji se čuvaju „možda zatreba“. Stare tegle, prazne flaše, kutije, novine, komadići svega i svačega — sve to zauzima prostor i stvara vizuelni umor. Često se desi da nešto zapravo nikada ne zatreba, a u međuvremenu narušava osećaj urednosti. Funkcionalnost treba da bude ispred sentimenta, a nakon šezdesete mnogi ljudi kažu da se najbolje osećaju upravo onda kada žive jednostavnije.
Sledeća stavka odnosi se na lična pisma, dokumenta i dnevnike na vidnom mestu. Uspomene su dragocene i čuvaju emocije, ali one su intimne i zaslužuju mesto koje je zaštićeno od radoznalih pogleda. Narodna verovanja kažu da se „teška sećanja ne iznose pred svet“, i iako zvuči starinski, ima smisla. Nešto što nas podseća na bol ili tugu nije dobro da bude u centru doma.
Još jedna stvar koju vredi preispitati jesu suveniri i predmeti bez ličnog značaja. Mnoštvo magneta, figurica i sitnica često govori više o ljudima koji su ih poklanjali, nego o nama samima. Kada ih ima previše, prostor gubi lični pečat i počinje da deluje prenatrpano. Stariji ljudi kažu da treba ostaviti samo ono što zaista ima dušu i što nas podseća na lepe trenutke.
Šesta stavka odnosi se na fotografije koje bude tugu. Dom je mesto radosti — makar bi trebalo da bude. Velike uokvirene slike ljudi koji više nisu deo našeg života, narušenih odnosa ili prošlih rana mogu biti svakodnevni emocionalni okidač. Fotografije treba da donose osmeh, a ne teret.
- Na kraju, mnogi veruju da predmeti sa negativnom energijom, oni koji bude loša osećanja ili podsećaju na težak period, ne treba da stoje na istaknutim mestima. To mogu biti pokloni od ljudi sa kojima više niste u kontaktu, nešto što nosi loše uspomene ili predmeti za koje jednostavno osećate da vas „guše“.
U suštini, sve se svodi na jedno jednostavno pitanje koje je dobro povremeno postaviti:
„Da li mi ovo i dalje donosi radost?“
Ako odgovor nije potvrdan, možda je vreme da se taj predmet premesti, skloni ili zauvek otpusti. Nakon šezdesete, dom bi trebalo da bude lagan, topao i pun svetlosti — pravo utočište za dušu.
Jer oslobađanje prostora često znači oslobađanje misli. A u tim godinama, mir je najveće bogatstvo.
