Stara čaršija, sa svojim uličicama i trgovinama, bila je prepuna života i mirisa. Međutim, za sve stanovnike, miris svežeg hleba iz pekare „Kod Nedima“ bio je verna pratnja svakog dana.
- Nedim, vlasnik pekare, bio je vredan, ali i pomalo brz na jeziku, a njegova želja da zna sve o svima u mahali bila je gotovo legendarna. Svakog jutra, tačno u sedam, u pekaru je dolazio isti gost – dedo Ibro.
Ibro, starac sa osamdeset godina, bio je enigma za sve. Živeo je u staroj kući pored reke, gotovo bez sredstava za život, a njegova penzija bila je mizerna. Iako je bio siromašan, svakog jutra dolazio je po dve kifle, uvek s istim ritualom. Zatražio bi dve kifle i kada bi ih dobio, Nedim bi ga zadirkivao: „Šta će ti dve, Ibro? Da ti nije došla mlada u goste?“ Ljudi u pekari bi se smeštali, ali Ibro bi samo ćutao, uzimao kifle i izlazio. Međutim, ono što su svi smatrali Ibrinom „ludošću“, malo je kome bilo jasno.
- Mali Tarik, dečak iz komšiluka, postao je prvi koji je otkrio Ibrinu tajnu. Pratio je starca do mosta na izlazu iz grada, i to je bila početak nečega što će šokirati celu mahalu. Na mostu, iznad brze i opasne reke, Ibro bi stajao, uvek na istom mestu. Svakog dana, uvek je donosio dve kifle. Jednu bi pojeo, a drugu bi polako mrvio i bacao u vodu. Ovaj ritual je postao svakodnevni pogled za decu u mahali koja su ga zadirkivala i smeštala, zovući ga „Ibro Ribar“.
Ljudi su ga kritikovali, govoreći da je greh bacati hleb u vodu. Nedim pekar je bio najglasniji: „Grehota je bacati hleb. To je berićet, Bog će ga kazniti što se razbacuje dok drugi gladuju.“ Jednog dana, Nedim je čak odbio da mu proda kifle. „Nema za bacanje, Ibro. Idi kući“, rekao je. Ibro je tada pogledao Nedima očima punim tuge i tajne, zbog kojih je Nedim popustio i na kraju mu prodao hleb. I tako je prošlo pet godina. Ritual je nastavio, ali Ibro je postajao sve stariji i slabiji.
Zima je bila sušna, a reka je počela da se povlači. Suša je bila najgora u poslednjih nekoliko decenija. Ljudi su se okupljali na reki, istražujući njeno dno koje je otkrilo staro kamenje i smeće. Nedim i Tarik su odlučili da istraže Ibrin „vir“, to čudno mesto koje je starac posećivao svakog dana. Krenuli su u potragu, znatiželjni da saznaju šta se dešavalo na tom mestu.
- Kada su prišli mostu, u senci ogromnog kamenog luka, naišli su na nešto što nisu očekivali. U pećini, koja je sada bila suva, ležao je pas. Bilo je to staro, slepo mešavinsko biće, čije su noge bile krive i deformisane. Pas je bio zarobljen, bespomoćan, na tom suvom ostrvu. Nedim je odmah shvatio. Ibro nije bio lud. On nije hranio ribe, on je hranio život. Svog vernog prijatelja. Ibro je svakog dana, bez obzira na vremenske uslove, dolazio na most, bacao kifle, sa namerom da spasi psa kojeg je poznavao iz daljine, kojeg nije mogao da spasi svojim rukama, ali kojeg nije hteo da napusti.
Ove slike, otkrivena istina, promenili su Nedima. Zgrčio je noge, prisiljen da se suoči sa stvarnom veličinom Ibrinog podviga. Ibro nije bio heroj u očima drugih, ali je bio istinski heroj života – saosjećajan, tih, posvećen životinji koju je hranio sa dve kifle svaki dan. Tarik, mali dečak, suze su mu navrle na oči dok je gledao na psa koji je preživeo zahvaljujući Ibrinim nevidljivim naporima.
- U trenutku kada je Ibro prišao mostu, Nedim je potrčao ka njemu, sav u prašini, i tražio oproštaj. „Oprosti mi“, rekao je, „oprosti nam svima.“ Ibro, sa svojim mirnim očima, samo je pitao: „Je li živ?“ Nedim je potvrdio, a onda je pažljivo izneo psa iz pećine i položio ga pred Ibru. Pas je počeo da maše repom, osetivši miris starog čoveka.
Ibro je spustio svoj štap, zagrlio psa i šapnuo: „Eto, prijatelju, dočekasmo i mi suvo.“ Pas je sada bio slobodan. Nedim je svaki dan počeo donositi Ibru kifle, više nije morao da ide u pekaru. Zajedno su nastavili život, a Ibro, konačno, nije bio viđen kao ludak u očima mahale. Zvali su ga poštovano ime – „Čuvar“.
Ibro je bacao kifle u reku, nije to bio otpad. Bio je to most između života i smrti, prikaz istinske dobrote koja nije tražila priznanje, već je pomogla onima koji su to najviše trebali.
