U malom selu Obrež, blizu Varvarina, priča jednog čoveka postala je prava atrakcija, izazivajući radoznale poglede i divljenje, ali i podstičući duboko razmišljanje o životu, smrti i nasleđu.
- Zoran Brkić odlučio je da na nesvakidašnji način pristupi temama koje mnogi izbegavaju – životu i smrti, i to kroz spomenik koji više liči na interaktivnu autobiografiju nego na klasičnu grobnicu. Ovaj jedinstveni spomenik privlači pažnju, ne samo svojom originalnošću, već i dubljim značenjem koje nosi.
Unikatna životna filozofija Zorana Brkića
Zoran nije samo podigao običan spomenik. Umesto toga, postavio je životnu priču na ploči koja služi kao oglasna tabla njegovog postojanja. Na spomeniku se mogu videti fotografije s različitim ljudima iz njegovog života: učiteljicama, prijateljima, devojkama, uz duhovite i emotivne opise koji govore o njegovim sećanjima i iskustvima. Ovim činom, Zoran je svoju životnu priču izložio na najotvoreniji mogući način, dopuštajući svakome ko naiđe da je pročita.
- Zoran, koji je unapred zabeležio datum svoje smrti (pretpostavljajući da će živeti do 2057. godine), izaziva divljenje svojom smirenošću i optimizmom, naglašavajući kako se „ne boji starosti“, već veruje da će dugo živeti. Ovaj hrabar čin ukazuje na njegov pozitivan pogled na život, dok istovremeno pokazuje da je potpuno prihvatio prolaznost.
Autoironičan pogled na sebe
Na svom spomeniku, Zoran se opisuje kao “inženjer organizacionih nauka, planer, filozof i glumac u pokušaju” – autoironičan i humorističan opis koji osvetljava njegovu ličnost i stav prema životu. Zoran se ne boji da se šali na svoj račun, pokazujući da je i ozbiljan i zabavan, a istovremeno duboko promišlja o svom postojanju. Ovaj prikaz sebe čini ga interesantnim i privlačnim, jer kombinuje životnu mudrost i duhovitost, stvarajući priču koja se ne zaboravlja.
Zoranova filozofija: život bez straha od smrti
Spomenik Zorana Brkića nije samo umetnički izraz, već filozofija života i smrti. Mještani Obreža često zastaju pored njega, izražavajući razne reakcije – od divljenja do začuđenosti, a mnogi su duboko poštovali njegov pristup temi smrti. Zoran ne smatra smrt strašnim krajem, već prirodnim delom života i prihvatanje smrti kao takve mu omogućava mir u duši. On zapravo razgovara sa smrću, prihvata je kao nešto što je neizbežno, ali ne mora biti zastrašujuće. Spomenik koji je podigao nije znak završetka, već proslava života i sećanja koja se čuvaju za one koji ostaju.
Spomenici za života: psihološki i emocionalni razlozi
Podizanje spomenika sebi za života nije često, ali nije ni potpuno nepoznat običaj, naročito u manjim sredinama. Za mnoge ljude, poput Zorana, to predstavlja način da se smire i prihvate svoj kraj. Takođe, ovo je i način da preuzmu kontrolu nad tim kako će ih se pamtiti. „Ne želim da drugi odlučuju kako će me se sećati“, poručuju oni koji podižu spomenike sebi za života, birajući kako žele da ostanu zapamćeni.
Za starije ljude koji su prošli kroz gubitke, bolesti ili osamljenost, ovakvi postupci pružaju unutrašnji mir. To im daje osećaj da su završili nešto važno u svom životu – zaključujući jedan ciklus i time oslobađajući se straha od smrti. Ovaj čin postavljanja spomenika sebi za života, zapravo, suočava osobu sa smrću bez straha, donoseći im unutrašnju slobodu.
Estetika spomenika: umetnost sećanja
Ponekad spomenik nije samo simbol smrti, već i umetnički izraz. Neki ljudi, poput Zorana, žele da njihov spomenik bude dostojanstven, ali i estetski privlačan. Za njih, spomenik postaje poslednje umetničko delo. Biraju kamene, granit, simboličke slike koje govore o njima, stvarajući lepotu koja će živeti nakon njih. Takvi spomenici postaju vizuelna sećanja koja ne samo da pamte osobu, već i proslavljaju njeno postojanje.
Zaključak: Poruka života, smrti i smisla
Zoran Brkić je kroz svoj spomenik poslao snažnu poruku – život treba slaviti, a smrt prihvatiti. Njegov spomenik nije samo za sećanje na njega, već je i podsetnik za sve nas da se ne boji prolaznosti života, već da se živimo punim plućima i ostavimo trag koji će nas preživeti. Zoranov humor, smirenost i filozofski pristup postavljanju spomenika ne samo da izazivaju divljenje, već nas pozivaju da preispitamo vlastite stavove prema smrti i životu.
Njegov spomenik je prava umetnost življenja i umiranja, koja nas inspiriše da živimo autentično i sa smislom, dok se istovremeno ne stidimo i prihvatimo svoju smrtnost.
