Hana je bila u kući, mirno slagajući dečiju odeću, kada je iznenada čula da su se vrata otvorila. Nije to bio Dino, njena intuicija joj je odmah rekla da nisu njegovi koraci. Koraci koji su dolazili bili su teški, odlučni i, na kraju, ljutiti.
- U dnevnu sobu je ušla Džemila, njena svekrva, žena s oštrim crtama lica i još oštrijim jezikom. U rukama je držala veliki crveni kofer, Hanin kofer. Zvuk koji je odjeknuo kad je bacila kofer na parket bio je samo početak onoga što je usledilo.
Džemila nije gubila vreme na uvodna pitanja. “Dosta je bilo,” rekla je, prosiktala je kroz zube. “Zovem se Nela. Mlada je, obrazovana, iz dobre porodice. Nije kao ti, koja si došla bez ičega. Dino te više ne želi. Rekao mi je da ti spakujem stvari i da te se rešim dok se on ne vrati sa puta.”
Hana je mogla da vidi Džemilino licemerno zadovoljstvo. Nije je pogodio bol, već bes. Stajala je mirno, gledajući svoju svekrvu. “U redu,” rekla je Hana mirno, potpuno hladnokrvno. “Gotovo je.”
- Džemila je bila iznenađena. Očekivala je da Hana izbaci emocije, da plače, moli, da bude slomljena. Ali Hana nije pokazala ni trunku nesigurnosti. “U redu?” upitala je, ponovo, u neverici.
“Da,” odgovorila je Hana, brišući ruke o kecelju. “Gotovo je.”
Zadovoljstvo na Džemilinom licu brzo je nestalo kada je Hana nastavila: “Pogrešila si u jednoj stvari.”
Džemila je zbunjeno podigla obrve. “A to je?”
“U tome ko odlazi,” rekla je Hana, podižući telefon sa stola i pozivajući broj. “Halo? Da, mogu da krenu. Da, obe adrese. Hvala.”
Džemilin nervozni pogled nije se mogao sakriti. “Koga si zvala?”
“Izvršitelje,” odgovorila je Hana hladno, dok je sedala na sofu.
Džemilina faca je postala bleda. “Izvršitelje? O čemu ti pričaš?”
“Vidiš, Džemila,” rekla je Hana, uzimajući dokument sa zida, “ja znam za Nelu već šest meseci. I znam da Dino nije na poslovnom putu. Znam da koristi novac od firme da joj kupuje poklone i vodi je u Tursku.”
“Pa šta?” uzvratila je Džemila, “to je njegova firma!”
“Ne,” odgovorila je Hana, sa hladnim osmehom na licu. “Firma nije njegova. On je sjajan prodavac, ali očajan biznismen. Firma je bila pred bankrotom pre tri godine. Ja sam je spasila. Uzela sam novac od nasledstva mog oca i investirala u firmu. Ali pod jednim uslovom.”
Hana je podigla još jedan dokument sa stola. “Potpisao je da 70% vlasništva firme prelazi na mene dok se dug ne vrati. A pošto ga nikada nije vratio, jer je trošio novac na avanture, firma je sada moja.”
Džemilino lice postalo je pepeljasto. “To… to nije istina! Lagala si ga! Iskoristila si ga!”
“Ne,” hladno je odgovorila Hana. “Ja sam ga spasila. A on me je izdao. I ti si mu pomogla.”
Džemila je počela da vrišti. “Kuća je moja! Moj pokojni muž ju je sagradio!”
“Bila je tvoja,” ispravila ju je Hana. “Dok je nisi stavila pod hipoteku pre šest godina da spasiš Dina iz kockarskih dugova. Sećaš se? Ja se sećam. I ja sam otplatila tu hipoteku. Prošle nedelje. Celu.”
Hana je otvorila fioku i izvadila još jedan dokument. “Ugovor o preuzimanju duga. Kuća je sada moja. A pošto firma plaća održavanje ove kuće, a ja sam vlasnica firme…”
U tom trenutku se začulo zvono na vratima, a zatim su se čuli zvuci kamiona koji se parkirao ispred.
“Stigli su,” rekla je Hana. “Vidiš, Džemila, ja znam da ti voliš svog sina. Ali tvoja ljubav ga je uništila. Napravila si od njega razmaženog, neodgovornog čoveka koji misli da nema posledica. Vreme je da nauči.”
