Kada se Drita udala za Vukadina, njen život je krenuo putem koji niko u njenoj porodici nije mogao da razume. U nasatvku više….
Napustila je svoju rodnu Albaniju, svoje detinjstvo i poznati svet, da bi pošla za čovekom iz Zubinog Potoka – mestom koje do tada nije ni znala na mapi. Ljubav je, međutim, za nju bila jača od svih granica i jezika.
Vukadin je bio njen dom, njen mir, čovek koji joj je pokazao da se srce ne pita odakle si, već koga voliš.
Godine koje su proveli zajedno bile su skromne, ali pune topline. Njihova mala kuća, sagrađena na obronku planine, bila je ispunjena smehom, mirisom hleba koji je Drita pekla svako jutro i muzikom koju je Vukadin svirao na starom radiju. Imali su sina Aleksandra, dete koje je spajalo dve kulture, dva sveta i dve vere, ali jedno srce.
- Život nije bio lak. Vukadin je radio u šumi, sekao drva, a Drita je prodavala sir i mleko na pijaci. Nisu imali mnogo, ali imali su jedno drugo, i to im je bilo dovoljno. Sve dok jednog dana, bez upozorenja, Vukadin nije preminuo. Naglo, tiho, u jesen kad su lišće i nebo bili iste boje tuge.
Tada se sve promenilo.
Ostala je sama, bez muža, bez sigurnosti, u zemlji koja još nije potpuno bila njena. Ljudi su joj govorili da se vrati u Albaniju, da će joj tamo biti lakše, da tamo ima svoje. Ali Drita nije mogla.
„Ne mogu da odem,“ rekla je jednom komšinici. „Njegov grob je ovde. Njegovo srce je ovde. A ovde je i moje dete. Ako odem, kao da sam ga izdala.“
Ostala je. U kući koju su zajedno gradili. U mestu gde su je mnogi isprva gledali s nepoverenjem, ali gde je vremenom postala poštovana zbog svoje hrabrosti i smirenosti. Naučila je srpski jezik, učila sina da poštuje očeve običaje, da zapali sveću za njega svake godine, i da ne zaboravi ono što je bio.
„Kada je on bio živ, nije bilo lako,“ govorila je, „ali sada, kad ga nema, sve je još teže. Ipak, neću otići. Ovdje je moj dom.“
- Njena svakodnevica bila je borba – ne protiv ljudi, već protiv osame i siromaštva. Živela je od male pomoći države, jedva jedanaest hiljada dinara mesečno, ali nikada nije tražila milostinju. Umesto toga, radila je, pravila sir, obrađivala baštu i sve što je mogla. Njena snaga je bila u tome što nije kukala.
„Bog mi je dao ono što mogu da nosim,“ govorila je tiho, sa osmehom koji je skrivao i tugu i ponos.
Njenu istrajnost i blagost primetili su i sveštenici u mestu. Protojerej Milan, koji je pratio njen život, često je govorio:
„Drita ima srce veće od planine. Ona je dokaz da vera nije pitanje rođenja, već izbora.“
Za mnoge, njena priča bila je nešto neverovatno – Albanka koja je ostala u Srbiji, sama, odlučna da sina vaspita kao pravoslavca, po običajima oca kojeg nikada neće zaboraviti. Nije to bila samo odluka iz ljubavi prema Vukadinu, već iz dubokog poštovanja prema njegovom narodu i veri.
Aleksandar je rastao uz majku koja ga je učila da poštuje i ono što je njeno poreklo, i ono što je njegovo nasleđe. Naučila ga je da molitva ne poznaje granice, i da ljubav ne bira jezik. Danas, kao petnaestogodišnjak, on je njen oslonac, njen ponos i razlog zbog kojeg nikada nije poklekla. Zajedno preživljavaju zimu, zajedno sade vrt na proleće, zajedno pale sveću za oca svake godine.
Njihov dom je skroman, ali u njemu ima nečeg što ni bogatstvo ne može kupiti – mira. I svaki put kad Aleksandar pogleda svoju majku, vidi hrabrost u najčistijem obliku.
- Drita nikada nije zaboravila odakle je došla, ali je još više znala gde pripada. „Ljubav,“ rekla je jednom, „nije zemlja. Ljubav je ono zbog čega se ne vraćaš nazad, već ideš napred, čak i kada si sam.“
Njena priča je tiha, bez velikih reči i naslova, ali je upravo u toj tišini njena snaga. Ona pokazuje da vera ne mora biti glasna da bi bila duboka, da pripadnost ne mora biti rođenjem određena, već srcem izabrana.
U svetu u kojem ljudi lako odustaju, Drita je ostala. U mestu koje nije njeno postalo je sve njeno. U veri koja nije bila njena postala je njena sudbina.
- I tako, svako jutro, dok sprema hleb i gleda sina kako ustaje, ona zna da je donela pravu odluku. Jer iako je izgubila mnogo, pronašla je ono što je najvažnije – mir, dom i smisao.
Njena tiha snaga i danas svedoči da su ljubav i vera univerzalne. Da ne postoje granice za srce koje ume da voli i prašta. Da i tamo gde je sve izgubljeno, može ponovo da nikne život – ako u njemu ima ljubavi.
