Te noći sam prvi put osetio šta znači nemoć. Vozio sam brzo, gotovo bez svesti o semaforima i ulicama, jer sam znao samo jedno,u nastavku sviše….
– Otac je doživeo srčani udar i čeka me u bolnici. Kada sam stigao, dočekali su me hladni hodnici, umorni ljudi i pravilo koje je zvučalo neumoljivo: „Posete nisu dozvoljene.”
Sedeo sam satima, gledajući u pod, boreći se sa mislima da ga možda više nikada neću videti budnog.
Tada se pojavila žena. U uniformi, sa osmehom koji je ulivao poverenje. Prišla je i tihim glasom rekla da može da me uvede, ali samo na kratko. Nisam pitao ništa, samo sam krenuo za njom.
- Otac je ležao priključen na aparate. Bio je slab, ali živ. Držao sam ga za ruku, a suze su mi same tekle niz lice. Nisam znao šta da mu kažem, osim da sam tu. Iako smo ćutali, verujem da je osećao isto ono što sam ja osećao – da se borimo zajedno. Posle nekoliko minuta morali su da me izvedu. Zahvalio sam se ženi što mi je omogućila tih nekoliko dragocenih trenutaka.
- Meseci su prolazili, otac se polako oporavljao, a ja sam sve manje mislio na tu noć. Sve dok jednog dana nisam čuo vest na radiju. Govorili su o osobi koja se predstavljala kao medicinska sestra, a u stvari to nikada nije bila. Uhvatio sam sebe kako ne dišem dok su iznosili detalje – žena bez diplome, bez dozvole, sa psihičkim problemima, koja je mesecima ulazila u bolnicu i glumila osoblje.
U trenutku sam znao da je to bila ona. Žena koja mi je dala pristup ocu. Žena kojoj sam verovao.
Šokirao me osećaj koji je usledio. Svi su govorili o prevari, o opasnosti, o propustu sistema, ali ja sam u sebi osećao nešto potpuno drugačije. Da, njen čin je bio laž. Da, moglo je biti opasno. Ali u toj noći, za mene, ona je bila jedina svetla tačka. Bila je razlog što sam imao priliku da još jednom vidim oca i osetim njegovu ruku u svojoj.
- Pitao sam se: da li je ona to radila iz želje da pomogne? Da li je i sama tražila svoje mesto u svetu gde se nikada nije uklopila? Ili je jednostavno bila izgubljena u sopstvenim iluzijama? Nikada neću znati pravi odgovor. Ali znam da njen gest – iako pogrešan i neodgovoran – u mom životu nije ostavio trag prevare, već trag utehe.
Dugo sam ćutao o tome. Nisam želeo da me neko pogrešno shvati, da pomisle da opravdavam ono što se dogodilo. Istina je, sistem je zakazao. Ljudi bez kvalifikacija ne bi smeli da kroče u bolnice i obmanjuju pacijente. To je opasno, i to mora biti kažnjeno. Ali u isto vreme, moj lični doživljaj je bio drugačiji.
Zahvaljujući njoj, nisam ostao u čekaonici mučen neizvesnošću. Zahvaljujući njoj, imao sam uspomenu koju nosim i danas – da sam bio uz svog oca kada mi je to najviše značilo.
- Kada sada razmišljam o toj noći, vidim je kao ogledalo života. Nekada pomoć dođe iz neočekivanog izvora, u obliku koji nije ispravan, ali koji nam ipak ostavi dar koji pamtimo zauvek.
Nisam je više nikada sreo. Njeno ime je završilo u vestima, uz osudu i podsmeh. Ja je, međutim, pamtim po nečemu drugom – po trenutku kada mi je dala ono što niko drugi nije: šansu da ne ostanem sam u hodniku, dok mi otac leži iza zatvorenih vrata.
Možda je lagala ceo svet. Ali te noći, meni je dala istinu koju sam trebao – da ljubav i prisustvo vrede više od svih pravila.
