Postoje trenuci koji izgledaju kao slučajnost, ali kasnije shvatimo da su bili sudbina. …
Takva noć zadesila je jednog vozača taksija, čoveka koji je mislio da ga ništa više ne može iznenaditi. Posle godina provedenih za volanom, ulice su mu bile poznate kao sopstveni dlan.
Kiša je lila, svetla su se prelamala na asfaltu, a on je, umoran i iscrpljen, jedva čekao da parkira auto i završi smenu. Ipak, sudbina je odlučila drugačije.
Na jednom mračnom uglu stajala je žena, mokra do kože, držeći se za stomak i očajnički pokušavajući da prizove pomoć. Kada je otvorila vrata njegovog vozila, njene reči bile su kratke i jasne – beba stiže. U tom trenutku sve se promenilo. Umor je nestao, a pred njim se našao zadatak važniji od svega što je dotad doživeo.
- Zvala se Karolina. Bila je u strahu, u grčevima i gotovo bez daha. Nije imala porodicu pored sebe, niti prijatelje kojima bi se obratila. Priznala mu je da nije nikada ni razmišljala kako izgleda porođaj, jer život joj nije davao priliku da se na to pripremi. Vozač je pomislio na svoju ćerku, koja je bila njenih godina, i u glavi mu se rodila odluka – ova žena ne sme ostati sama. Govorio joj je mirnim glasom da veruje, da je pored njega sigurna i da će sve biti dobro.
Saobraćaj je zbog kiše bio spor, ali iskustvo dvadeset godina za volanom pokazalo se dragocenim. Roberto, kako se zvao vozač, znao je svaku prečicu, svaki put kroz grad. Kada je Karolina u suzama izgovorila da nema novac za vožnju, samo ju je pogledao i rekao da je to potpuno nevažno. Ono što je u tom trenutku vredelo bilo je da ona i dete prežive i budu dobro. Te reči nisu bile samo uteha, već obećanje da neće biti ostavljena.
- Stigli su u bolnicu i osoblje ju je odmah preuzelo. Na vratima, u trenutku kada su je gurali unutra, pitala ga je za ime. On je samo kratko rekao „Roberto“, a onda su se vrata zatvorila. Ostao je na kiši, sa kapljicama koje su mu se slivale niz lice, dok je motor automobila tiho radio u pozadini. Nije uključio taksimetar, jer tog trenutka novac nije imao nikakvu težinu.
Prošlo je nekoliko dana, a on je mislio da je ta priča završena. Ali, život mu je ponovo pokucao na vrata. Telefon je zazvonio i začuo je njen glas. Karolina je javila da je rodila sina, malog Matijasa, i zamolila ga da ih poseti. Našli su se u parku, gde je sedela kraj kolica. Kada mu je pokazala dete, Roberto je osetio da mu srce nikada nije bilo mekše. Karolina mu je ispričala da je te noći pet taksista prošlo pored nje, ne želeći da se zaustave. On je bio jedini koji je stao, i zbog toga su sada oboje stajali tu, sa malim životom koji je došao na svet.
- Zatim je usledio trenutak koji se ne zaboravlja. Sa suzama u očima, Karolina mu je pružila sina i pitala ga da li bi želeo da bude njegov kum. Roberto je zanemeo. Kada su malene ruke obavile njegov prst, znao je da je to najveća čast koju je ikada doživeo.
Krštenje je bilo skromno, bez luksuza i pompe, ali ispunjeno toplinom i ljubavlju. Njegova porodica je odmah prihvatila Karolinu i njenog sina. Supruga mu je dala odeću svojih unuka, a ćerka je zavolela bebu kao rođenog brata. Roberto je pomogao Karolini da stane na noge i pronađe posao. Tako su postali jedna posebna porodica, povezana ne krvlju, već dobrotom i zahvalnošću.
- I sada, godinama kasnije, svaki put kada Roberto noću vozi ulicama i pogleda kroz kišne kapi na vetrobranu, seti se te večeri. Zna da je to bila vožnja koja mu je promenila život. Kada mali Matijas potrči ka njemu i vikne „kumeee!“, oseća da je baš tog trenutka dobio nagradu veću od svih koje je mogao da zamisli.
Ova priča podseća da nekada nije potrebno mnogo da se nekome promeni sudbina. Dovoljno je zastati, pružiti ruku i pokazati ljudskost. Roberto je tog dana pokazao saosećanje, a zauzvrat dobio novu porodicu i ljubav koja traje ceo život. To je bogatstvo koje ne staje u džep, već u srce, i koje ostaje zauvek.
