Pravoslavni vernici danas se sećaju Svetog Lukijana, sveštenomučenika koji je ostavio dubok trag u istoriji crkve i čije ime izaziva poštovanje i divljenje. Saznajte više u nastavku članka…
Njegov život bio je oličenje skromnosti, odricanja i ljubavi prema ljudima. Predanje govori da je sve što je imao podelio siromašnima, a ostatak života proveo u manastiru, posvetivši se molitvi i duhovnom miru.
Međutim, njegova vera i istrajnost nisu ostali pošteđeni progona koji su u to vreme bili nemilosrdni.
- Lukijan je živeo u periodu kada je car Maksimilijan sprovodio surove mere protiv hrišćana. U tom vremenu mnogi su stradali zbog svojih uverenja, a među njima i ovaj sveštenik. Njegova sudbina bila je posebno tragična jer ga je uhapsio i Rimljanima predao čovek iz sopstvenih redova – sveštenik Pankratije. Motivisan zavišću i željom za vlašću, izdao je Lukijana i time sebi obezbedio put do vođenja manastira.
Nakon hapšenja, Lukijan je izložen torturi i poniženju. Bio je prebijen i zatvoren u mračnu tamnicu gde nije dobijao ni hranu ni vodu. U tim teškim uslovima pokazao je snagu duha i istrajnost koja i danas služi kao primer vernicima. Istorijski spisi beleže da je tokom puta do Nikomidije uspeo da svojom verom i rečima dotakne srca četrdesetorice vojnika, koji su se obratili Hristu i kasnije i sami podneli mučeničku smrt.
- Progon tog vremena bio je toliko surov da su čak i deca bila izložena kaznama. Predanja govore o dvojici dečaka koji nisu želeli da jedu hranu prinesenu idolima i zbog toga su bačeni u vrelu vodu, gde su u mukama izdahnuli. Posebno se pamti i Lukijanova učenica Pelagija, koja je radije skočila sa krova kuće nego da padne u ruke nasilnicima. Takvi događaji pokazali su koliku je cenu imala istrajnost u veri u tim vremenima.
- Sam Lukijan, iako mučen glađu i slabostima, do poslednjeg trenutka nije odustao od svog puta. Pričestio se u tamnici na Bogojavljenje, a već narednog dana predao svoju dušu Bogu. To se dogodilo 311. godine, 7. januara, a njegovo ime je ostalo zapisano među mučenicima koji su stradali za hrišćansku veru.
Njegov život i smrt postali su primer kako istrajnost i odanost mogu biti jači od svake sile. Iako dan Svetog Lukijana nije obeležen crvenim slovom u kalendaru, među vernicima je običaj da se toga dana posti u znak sećanja na sveštenomučenika koji je umro od gladi. Post se ne shvata samo kao odricanje od hrane, već i kao prilika da se čovek duhovno preispita, da razmisli o sopstvenoj veri i da li svojim delima pomaže drugima.
- Lukijanov tropar govori o njegovoj pobedi nad mučiteljima i silama tame, o snazi koju je crpeo iz Božje pomoći i veri koja ga nije napustila ni u najtežim trenucima. To je poruka koja i danas ima snažno značenje – da čovek, kada se osloni na Boga i sopstvenu istrajnost, može prevazići i najveće patnje.
Za vernike, današnji dan nosi i poruku o unutrašnjem preispitivanju. To je trenutak da svako zastane i zapita se koliko je spreman da istraje u veri, koliko čini dobra dela i koliko je u stanju da živi skromno, ali časno. Jer, kako se veruje, ono što činimo drugima, pre ili kasnije vraća se nama samima.
- Sećanje na Svetog Lukijana nije samo religiozni obred, već i podsticaj da u svakodnevnom životu budemo bolji ljudi. Njegova snaga u tamnici, sposobnost da prezre glad i bol, podseća da materijalne stvari nisu trajne i da je ono što čovek nosi u duhu ono što ga čini velikim. Njegova priča podseća da se vera ne ogleda u rečima, već u delima i hrabrosti da se istraje onda kada je najteže.
Ovaj praznik je i svojevrsna opomena da ne smemo zaboraviti na duhovnu stranu života. U vremenu kada smo često okupirani brigama, obavezama i materijalnim stvarima, priča o Lukijanu vraća nas suštini – a to je da pravo bogatstvo nije u imetku, već u snazi vere, ljubavi i spremnosti da činimo dobro. Njegova žrtva ostaje večni primer da prava hrabrost nije samo u fizičkoj borbi, već u duhovnoj istrajnosti i spremnosti da se veruje do kraja.
