U današnjem članku vam pišemo na temu poslednjih trenutaka života jednog čoveka, ali i o posebnoj povezanosti između čoveka i životinje koja je uspela da probudi snagu, mir i zahvalnost u njegovim poslednjim časovima. Ovo je priča o Lazaru i njegovom konju Buri – priča o prijateljstvu koje je nadživelo godine, bolest i slabost.
- Starac Lazar, iscrpljen bolešću i vezan za invalidska kolica, delovao je kao da se pomirio sa neumitnim krajem. Njegova deca su bila uz njega, želeći da mu olakšaju dane koji su mu preostali, ali ništa nije uspevalo da ga vrati u život. Ćutao je, odbijao hranu i razgovor, uronjen u tišinu i umor. Tada se njegov sin setio jedinog bića kojem je Lazar ikada pokazivao sve – konja Bure, njegovog vernog saputnika.
Pre dvadeset godina, Lazar i Bura su živeli u neraskidivoj povezanosti. Orali su polja, putovali u selo i vozili unuke. Ali nakon nesreće koja je Lazara prikovala za kolica, konja su morali da prodaju. Ipak, u srcu su ostali vezani. Kada su ga deca vratila kući da se oprosti od gazde, prizor je bio dirljiv – konj je prišao polako, prislonio njušku uz starčev obraz, a Lazar je pustio suzu i šapatom izgovorio zahvalnost.
- U trenutku kada su svi mislili da je kraj, dogodilo se čudo. Konj je pružio uzde, podsećajući na njihov stari znak, i kleknuo kako bi omogućio Lazaru da još jednom sedne na njegova leđa. Starac je, drhtav, osetio miris konja, snagu tela pod sobom i vetar u kosi. Bio je to trenutak kada se vratio sebi – ponovo je bio mlad, živ i slobodan. Osmeh mu je ozario lice, prvi put posle mnogo vremena.
Nekoliko sati kasnije, Lazar je preminuo. Ali otišao je ispunjen – ne u tišini i praznini, već nakon poslednjeg jahanja sa svojim prijateljem. Otišao je sa osmehom, dokazavši da ljubav i odanost, pa makar i između čoveka i životinje, mogu doneti mir i dostojanstvo u najtežim trenucima.
Ova priča nas podseća na to da prava povezanost nikada ne nestaje – ona se vraća onda kada nam je najpotrebnija, da nas uteši i isprati na put s mirom.
