Harun Begović je bio čovek koji je imao sve moć, bogatstvo, i prestiž. Njegovo ime bilo je sinonim za uspeh, a njegov neboder, visoki simbol njegove poslovne imperije, dominirao je gradom.
- Ipak, u svojoj luksuznoj vili na vrhu brda, okružen tišinom i plaćenim osobljem, bio je duboko usamljen. Njegovo carstvo bilo je izgrađeno na ambiciji, ali u tom procesu je izgubio kontakt sa svetom, sa običnim ljudima.
S vremena na vreme, proganjale su ga priče o aroganciji u njegovoj kompaniji, o menadžerima koji su ponižavali zaposlene, o nedostatku empatije koji se širio kroz njegovu organizaciju kao zaraza. Harun je odlučio da to proveri, da sprovede test koji će biti surov, ali i neobičan.
- Sledećeg jutra, Harun Begović, milijarder, je nestao. Umesto njega, ispred njegove banke, na hladnim mermernim stepenicama, pojavio se starac. Bio je slepi prosjak, u iznošenom kaputu, sa prljavom kapom, a najvažniji detalj bile su njegove oči – mlečnobele, bez sjaja. Proveo je sate sedeći tamo, kao da nije postojao, zaobilazen od ljudi koji nisu ni pomislili da ga vide kao čoveka.
Prvi je prošao Dino, mladi menadžer, obučen u savršeno ispeglano odelo. “Slučajno” je zakačio prosjačku šoljicu i prosuo nekoliko sitnih novčića, ali nije se zaustavio. Prezrivo je frknuo i nastavio dalje. Harun je zapamtio.
Ubrzo je došla Amina, mlada devojka sa šaltera. Zastala je, nije ga gledala sa visine, nije ga doživela kao problem. Čučnula je pred njim, sa iskrenim interesovanjem. “Dobro jutro, gospodine, jeste li doručkovali?” Upitala ga je, stavila novčanicu u njegovu šoljicu i ispružila ruku prema njemu sa toplim sendvičem i kafom. Sedla je pored njega na hladne stepenice, uprkos svom čistom kostimu, i počela da razgovara s njim. Harun je, kao nikada ranije, osetio da je neko zaista video njega – ne kao bogatstvo, već kao čoveka. On je izmišljao tužnu priču o svom životu, a Amina ga je slušala sa pažnjom.
Kada je Amina otišla, Dino je ponovo naišao, smejući se sa kolegama. U trenutku je primetio Aminu, koja je još uvek sedila pored Haruna, i ispravio je: “Šta to radiš? Sramotiš firmu! Rekao sam ti da ne komuniciraš sa prosjacima.” Iako se zacrvenela, Amina nije oborila pogled. Samo je mirno odgovorila: “Pomagala sam čoveku, gospodine Dino.”
- Harun je, sakriven ispod kape, gledao ovo s teškom tugom, ali i sa izvesnim olakšanjem. Njegov test je uspeo, ali otkriće je bilo i dirljivo i poražavajuće. Video je dve strane iste medalje – trulež i zlato – u srcu svoje kompanije. Znao je šta mora da uradi.
Te večeri, Harun nije otišao kući u svom luksuznom automobilu. Umesto toga, pozvao je taksi i otišao u skromni stan koji je iznajmio za svoj eksperiment. Skinuo je lažne mlečne kontaktne leće, umio lice i dugo se gledao u ogledalo. Po prvi put, nije video milijardera. Video je samo starca koji je, glumeći slepilo, konačno progledao.
Sledećeg jutra, Harun je poslao imejl svom osoblju: sazivao je hitan sastanak za sve zaposlene u glavnoj sali za prezentacije. U podne. Bez izuzetka.
Dino je bio siguran da je veliki šef primetio njegov rad, da će mu biti ponuđeno unapređenje, dok je Amina bila preplašena, misleći da će biti otpuštena zbog svoje “greške”. Međutim, u podne, Harun je ušao u salu, potpuno drugačiji, sa oštrim pogledom i moćnim stavom. Stao je za govornicu i rekao:
“Pozvao sam vas danas da razgovaramo o vrednostima. O onome što ovu banku čini velikom. Nisu to brojevi na ekranu. To su ljudi.”
Pogled mu je prešao po sali i zaustavio se na Dinu. “Gospodine Dino, molim vas, priđite.” Dino je prišao, ozaren. Harun ga je upitao: “Da li ste juče imali neki zanimljiv susret ispred banke?” Dino je zbunjeno odgovorio: “Ne, gospodine. Uobičajen dan.”
- Harun je hladno odgovorio: “Dozvolite da vas podsetim. Starac. Slep. Sedeo je na stepenicama. Dva puta ste mu šutnuli šoljicu. Drugi put ste mu rekli: ‘Pomeri se s puta, matori’. Da li se sada sećate?”
Dino je postao beo kao papir. Harun je izgovorio: “Taj starac, sam bio ja.” Tišina je preplavila salu.
“Ova banka ne gradi budućnost na aroganciji, već na poštovanju,” nastavio je Harun, gledajući Dinu. “Vi više niste deo te budućnosti. Otpušteni ste.”
Okrenuo se ka obezbeđenju. “Ispratite gospodina napolje.”
Dok su izvodili Dinu, poniženog i slomljenog, Harunov pogled je pronašao Aminu. Pozvao ju je i rekao: “Vas nisam morao da podsećam. Vi ste seli pored slepog starca. Doneli ste mu kafu. Pričali ste sa njim. Videli ste čoveka, a ne problem. Vi ste lice ove banke. Vi ste budućnost.”
- Okrenuo se ka upravnom odboru. “Od danas, gospođica Amina će biti na čelu novog odeljenja za brigu o klijentima i zajednici. Njen zadatak će biti da nauči sve vas onome što očigledno niste naučili: da je najveće bogatstvo u ljudskosti.”
Te večeri, Harun nije otišao u svoju praznu vilu. Otišao je u narodnu kuhinju, uzeo kutlaču i počeo da sipa supu. Po prvi put posle mnogo godina, nije bio sam.
