U današnjem članku,donosimo priču o Ljubi i Hasanu, prijateljstvu koje je postalo simbol hrabrosti, odanosti i ljudskosti, čak i u najtežim trenucima.Saznajte u nasatvaku više….
Ovo je priča o dvoje komšija iz Bosne i Hercegovine, čiji su životi bili isprepleteni ratom, ljubavlju i nadu da prava prijateljstva ne poznaju granice.
Rat u Bosni i Hercegovini ostavio je trajne ožiljke, ne samo u fizičkom smislu, već i u međuljudskim odnosima.
- Ljubo je bio Srbin iz Doboja, dok je njegov komšija Hasan bio musliman. Iako su pripadali različitim narodima, njihovo prijateljstvo nije imalo nikakvih granica. Počelo je još u detinjstvu, kada su odrasli zajedno u istom selu, išli u školu, a kasnije su obojica zasnovali porodice i nastavili živeti blizu jedno drugog. Svako veče, nakon napornog dana, sedili bi zajedno na klupi ispred Hasanove kuće, razgovarali o životu, o deci, o brigama i srećama koje su deli, kao pravi komšije, kao pravi prijatelji.
Međutim, dolaskom rata, sve se promenilo. Rat je unio strah, nesigurnost i nesreću u sve pore života. Ljubo je bio suočen s potpunim haosom – nije znao kome da veruje, šta da radi i kako da zaštiti svoju porodicu. Ali, Hasan je tada odlučio da pokaže šta znači biti pravi prijatelj. „Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji“, rekao je Hasan i ponudio Ljubi da se sa porodicom skloni kod njega. Iako je Ljubo u početku odbijao, plašeći se da bi time mogao ugroziti Hasana, kada su počele prve granate, nije imao izbora nego da prihvati njegovu pomoć.
- Meseci su prolazili, a Ljubo i njegova porodica su živeli pod istim krovom sa Hasanovom. Iako su imali vrlo malo hrane i resursa, delili su sve što su imali, zajedno su preživljavali i pomagali jedno drugome. Rat je bio svuda oko njih, ali u toj kući nije bilo mesta za mržnju. Deca su se igrala zajedno, naivno, kao da nisu ni shvatala što se dešava oko njih. Noći su provodili u podrumima, slušajući detonacije u daljini, dok su danju pomagali jedni drugima u svakodnevnim poslovima, noseći težak teret rata.
Kada su se ratni sukobi smirili, Ljubo je odlučio da se sa porodicom preseli u Novi Sad, verujući da će tamo moći da započne novi život. Dan rastanka bio je emotivan – obećali su jedno drugome da će se ponovo sresti, da prijateljstvo neće biti ugroženo, bez obzira na sve što se dogodilo. „Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene“, rekao je Ljubo svom prijatelju kroz suze.
- U Novom Sadu, Ljubo je pokušao da iznova izgradi svoj život. Našao je posao, deca su krenula u školu, a život je polako počeo da se vraća u normalu. Ipak, u njegovom srcu je bila samo želja da se oduži Hasanu za sve što je učinio za njega. Svakog dana je mislio na svog prijatelja, nadajući se da će se ponovo sresti
- Međutim, nekoliko meseci kasnije, stigla je vest koja je slomila Ljubino srce – Hasan je poginuo, pogođen zalutalim metkom dok je pomagao komšinici da donese drva. Ljubo nije mogao da veruje. Čovek koji je spasio njegov život, koji je rizikovao sve da ga zaštiti, nestao je na najbesmisleniji način. Ova vest ga je slomila i zauvek ostavila prazninu koju ništa nije moglo popuniti. Ljubo nije imao šansu da se oprosti na način na koji je želeo, a ta nemogućnost da se zahvali svom prijatelju bila je teža od samog gubitka.
Danas, decenijama kasnije, Ljubo živi u Novom Sadu, njegova deca su odrasla, a unuci trče po dvorištu. Ipak, u njegovom srcu postoji večna zahvalnost i tuga. Svake godine, na godišnjicu Hasanove smrti, Ljubo upali sveću i pomoli se za svog prijatelja. „Da nije bilo njega, možda ne bih bio živ. On je bio više od brata“, kaže Ljubo, ponosno prenošeći priču o svom prijatelju Hasanovu svojoj deci i unucima.
