U malom gradiću Maplewood, život je tekao polako. Susedi su se poznavali, ulice su bile tihe, a najuzbudljiviji događaji obično su bili sajmovi ili zajednička okupljanja.Više u nastavku….
Međutim, jednog utorka poslepodne, obična svakodnevica gradića bila je potpuno prekinuta događajem koji će svi pamtiti do kraja života.
Eleanor Turner, sedamdesetdvogodišnja udovica koja je godinama živela mirnim životom u ulici Oak, nije mogla ni da pretpostavi da će baš taj dan postati deo jedne od najneverovatnijih priča koje će biti prepričavane u Maplewoodu.
Uz nju je bio njen pas, Sunny, zlatni retriver koji je bio poznat po tome što je bio miran i smiren, gotovo previše tih za jednog psa. Tokom dana, Sunny je uglavnom ležao na travnjaku, spavajući ili opušteno posmatrajući prolaznike. Niko nije ni mogao da pretpostavi da će on, za nekoliko trenutaka, postati heroj.
Tog utorka, međutim, Sunny je bio potpuno drugačiji. Njegovo ponašanje bilo je neprepoznatljivo: nije prestajao da laje, trčao je u krugovima, uvek gledajući prema policijskoj stanici. Dok je Eleanor pokušavala da ga smiri, pas nije hteo da stane. Bio je nervozan i uplašen, što je bilo potpuno suprotno od njegovog uobičajenog stava.
- Iako zbunjena, Eleanor je odlučila da ode sa njim u policijsku stanicu. Nije imala pojma šta se dešava, ali instinkt joj je govorio da nešto nije u redu. Kada su stigli, pas je neprestano vukao povodac, kao da želi da uđe unutra. Policajac Parker je primio poziv. Bio je dežuran, sedeo za stolom i gledao u ekran, verovatno očekujući još jednu mirnu smenu. Međutim, Sunny je ispred njega neprestano skakao i lajao.
„Gospodine, nešto nije u redu. Moj pas je potpuno promenio ponašanje,“ rekla je Eleanor, još uvek nesigurna u vezi sa situacijom. „Ne znam šta da radim. Kao da pokušava da mi nešto pokaže.“
- Parker je pogledao psa, a zatim pažljivo oslušnjavao šta mu je gospođa rekla. Znao je da se ponekad životinje ponašaju čudno, ali nikada nije mislio da će pas zaista postati ključni deo rešavanja misterije.
„Zvuči kao da nešto oseća,“ rekao je Parker, pa je odlučio da prati instinkt. Pozvao je svoje kolege, Rodrigueza i Kelly, da mu se pridruže. Nisu znali šta mogu očekivati, ali su znali da ne treba da ignorišu ovako neobičnu situaciju.
Kad su izašli iz stanice, Sunny je odmah krenuo u pravcu istog mesta prema kojem je išao i pre nego što je uopšte došao do stajališta. Policajci su ga pratili, sa Eleonorom koja se trudila da drži korak s njim. Pas je ubrzao, kao da je znao tačno kuda ide. Prolazili su pored poznatih lokacija u Maplewoodu – pekare, pošte, čak i parka gde su deca obično trčala. Sunny nije stajao, bez obzira na sve.
Na kraju puta, pas je zaustavio pred starom, napuštenom kućom na Willow Laneu. Kuća je bila zapuštena već mesecima – zidovi su se ljuštili, prozori bili prekriveni prašinom, a dvorište potpuno neuredno. Susedi su je obično zaobilazili, jer je delovala kao zaboravljeni deo grada. Ali Sunny se nije zaustavio. Nastavio je da vuče, grebajući kapiju sa svojim šapama, kao da nešto traži.
„To je kuća koju svi izbegavaju,“ rekao je Rodriguez, podsećajući sve da je napuštena. Ipak, Parker je znao da nešto u ovom psu nije u redu. „Hajde da proverimo.“
Otvoriše kapiju i krenuli ka zadnjem dvorištu. Sunny je trčao prema starim podrumskim vratima koja su bila polu zatvorena. Pas je počeo da laže kao nikada pre, a svi su ga pažljivo pratili. Kelly je brzo prišla i, bez da je išta rekla, prislonila uvo na vrata. Šok je bio trenutni – iza tih vrata čuo se plač.
„To je… to je plač… dječji plač!“ rekla je Kelly, ostajući u šoku.
U tom trenutku, svi su znali da su na tragu nečemu mnogo većem nego što su mogli da pretpostave. Svi su počeli da rade zajedno – brzo su otvarali vrata, koristeći pajser i druge alate. Iza njih je izlazio ustajali, vlažni vazduh, a zatim su ugledali – dve male, uplašene oči.
Iza vrata je bila devojčica, ne starija od šest godina. Njene oči su bile crvene od plakanja, a lice mokro od suza. Ali kad je videla Sunnyja, oči su joj se naglo promenile – kao da je shvatila da nije više sama.
„Ona… ona je bila zaključana“, rekao je Parker, tiho. „Dobro je sada. Tu smo da ti pomognemo.“
Djevojčica je bila uplašena, ali je znala da je sigurna. Čim je bila izvučena iz podruma, brzo su je smestili u patrolno vozilo, gde je dobila prvu pomoć i topli napitak.
Sunny je sedeo pored nje, kao da je znao da je njegov posao gotov.
„On je to znao“, rekla je Eleanor, gledajući svog psa. „On je znao da mora pomoći. Osećao je da treba da nas vodi do nje.“
Priča o Sunnyju brzo je obišla ceo Maplewood, a pas je postao lokalni heroj. Komšije su dolazile u njegovu kuću sa poklonima i zahvalama. A kada su ga pozvali na ceremoniju na kojoj je dobio priznanje, Eleanor je skromno priznala: „On je samo radio ono što je morao. On je moj heroj.“
Dok su svi slušali, niko nije mogao da zaboravi kako je neobičan pas iz njenih ruku postao spasitelj. Priča o Sunnyju i njegovom neobičnom heroizmu ostala je priča koju će svi pamtiti – o psu koji je imao instinkt da spasi život i o ženi koja je naučila važnost slušanja svog ljubimca.
