Donosimo duboko emotivnu priču koja osvetljava jedan od najtežih trenutaka u životu male devojčice…..
Priču o gubitku, hrabrosti i neizmernoj snazi koju je pokazala u trenucima najveće patnje.
Bilo je gotovo 3 ujutro kada je tišina noći bila upotpunjena jednim izuzetno drhtavim pozivom na policijsku stanicu. Policajac na dežurstvu se bori sa umorom, dok je doslovno svaka sekunda činila da se osveži. Samo je tišina vladala stanicom, sve do trenutka kada je telefon zazvonio.
„Policijska stanica, koja je vaša hitnost?“ pitao je automatski, očekujući rutinski poziv. Ali s druge strane je odjednom bio glas deteta, koji je zvučao nestvarno tiho i uznemireno. Glas devojčice, koja nije imala više od šest godina, drhtao je od straha: „Halo…“
Policajac je uspravio leđa. Osećao je da nešto nije u redu. „Zašto zoveš ovako kasno, dušo? Gde su tvoji roditelji?“ pitao je, nadajući se da je samo neki nesporazum.
„Mama i tata… leže u krevetu, ali se ne pomeraju,“ prošaptala je devojčica, i to su bile reči koje su se kretale kroz telu policajca poput hladnog vjetra. U tom trenutku je sve postalo jasno. Zapisao je adresu, rekao devojčici da zaključa sobu i da ostane unutra dok patrola ne stigne. Adrenalin je počeo da raste.
Kada je patrola stigla, devojčica je, iako još uvek uplašena, otvorila vrata i pokazala put do spavaće sobe. Policajci su ušli, ali prizor koji su zatekli naterao ih je da zastanu. Na noćnom stočiću ležala je prazna bočica lekova i prevrnuta čaša. Na stolu je bilo otvoreno oproštajno pismo. Muž i žena su ležali u krevetu, ukočeni, bez života.
„Pismo…“ prošaputao je stariji policajac, dok je s drhtavim rukama čitao par reči iz oproštajnog pisma koje je roditeljima ostalo. Bio je to trenutak koji će zauvek ostati u njegovoj memoriji. Devojčica, koja je u tom trenutku stajala na vratima sobe, gledala je u njih sa pogledom prepunim nesigurnosti. Niko od njih nije mogao da zamisli kolika će biti trauma za tu malu dušu koja je tek počela da shvata šta znači gubiti ljude koje voli.
„Odvedi je napolje,“ rekao je stariji kolega mlađem, uveravajući ga da se mora brinuti o detetu dok oni obavljaju ostatak svog posla. Dok su ga vodili ka dvorištu, devojčica je sa igračkom u rukama gledala u policajce, nadajući se da je sve samo loš san. Njeno pitanje, koje je bilo tiho, bez svesti o tome što se stvarno događa, rasparalo je srca svih prisutnih: „Da li će se mama i tata probuditi?“
Policajac, s ogromnom tugom, kleknuo je ispred nje i odgovorio: „Ne, dušo… ali mi ćemo sada biti ovde za tebe. Nisi sama.“
Nekoliko minuta kasnije, hitna pomoć i socijalna služba su stigli. Lekari su samo potvrdili ono što su policajci već znali: roditelji su umrli.
Devojčica je tada shvatila da je ostala sama, da više nikada neće imati ono što je poznavala kao svoj dom, ali, u isto vreme, njenu sreću je predstavljala tetka koja je ubrzo stigla. „Sve će biti dobro,“ šapnula joj je dok ju je čvrsto zagrlila.
Komšije su počele da izlaze iz svojih kuća, šuštanje glasova preplavilo je mirnu noć. Kada su nosili tela roditelja, ljudi iz zajednice su počeli da doniraju novac i resurse kako bi pomogli devojčici. Iz dana u dan, ona je počela da se bori sa svojim gubicima. Iako su gubitak roditelja i trauma koju je doživela bili ogromni, ona je dobila novu šansu, novu porodicu koja je bila tu da je podrži.
Policajci su tih dana često razmišljali o tom pozivu. „Ovaj poziv mi je zauvek ostao u glavi,“ rekao je jedan od njih. „I bilo je trenutaka u životu kada su ljudi pokazali više hrabrosti nego mnogi odrasli. Ona devojčica je bila hrabrija od nas svih.“
Dok su otišli kući, pitali su se kako je moguće da jedna mala osoba, sa toliko bola, može da bude tako jaka. Iako je ona izgubila svoje roditelje, ona je dobila nešto drugo – ljubav i podršku ljudi koji su spremni da je zadrže, da joj pruže novu šansu za život, i da se brinu o njoj u godinama koje dolaze.
