Od prvog dana njen život nije izgledao kao bajka. Njena biološka majka ostavila ju je samo nekoliko dana nakon rođenja u domu za nezbrinutu decu u Beogradu.Ali…
Sudbina je, međutim, učinila da ubrzo pronađe topli dom – usvojili su je supružnici iz Leskovca. Tu je provela detinjstvo i mladost, završila školu i stvorila porodicu.
- Detinjstvo je pamtila kao bezbrižno i ispunjeno pažnjom. Iako su neki vršnjaci povremeno dobacivali da je „usvojena“, ona u to nije želela da veruje. Tek u višim razredima osnovne škole saznala je da je to istina, ali ljubav roditelja bila je toliko snažna da nikada nije pravila razliku između sebe i brata koji se rodio nakon njenog dolaska.
Ipak, negde duboko u sebi stalno se pitala: ko je njena majka, da li negde postoji još dece i da li ju je ikada poželela nazad. Najteže joj je bilo da se pomiri sa tim što je sama nikada nije potražila. Kada je i sama ostala trudna, želja da sazna svoje poreklo postajala je sve jača. Suprug joj je bio oslonac i bodrio je da krene u potragu.
Prelomni trenutak dogodio se pre tri godine. Obratila se Centru za socijalni rad i putem njih došla do informacija da je njena majka, nažalost, preminula. Bio je to trenutak u kojem se radost i tuga spojila – radost jer je napokon saznala ko je, a tuga jer je zakasnila da je upozna.
- Umesto nje, vrata su joj otvorili rođaci po majci – dve sestre, dva brata i tetke koje su brinule o njima. Prvi susret opisuje kao scenu iz filma: prepoznala je crte lica koje je i sama nosila, osećaj pripadnosti koji nije mogla da objasni rečima. Posebno je pamtila trenutak kada je ugledala starijeg brata i oboje izgovorili: „Pa mi smo isti!“
Pričajući sa rodbinom, saznala je da je njena majka bila dobra i vredna žena, ali pritisnuta okolnostima. Budući da nije bila udata, roditelji su je naterali da se odrekne deteta. Kasnije se udala, zasnovala porodicu i rodila još četvoro dece, ali život joj nije bio dug – umrla je pre vremena, ostavljajući i njih u teškoj situaciji.
- Za Jovanu je ta saznanja pratila ambivalentna emocija – žal što nije stigla da je zagrli, ali i zahvalnost što sada ima i drugu polovinu svoje porodice. Sa njima je ostala u kontaktu i često ističe koliko joj znače, jer su joj pružili osećaj korena i identiteta koji joj je nedostajao.
Danas, kao majka dva sina, razmišlja o svom putu i poručuje svima koji su u sličnoj situaciji da ne odustanu od potrage. „Ako ste usvojeni, pokušajte da pronađete svoje roditelje. Možda nećete dobiti odgovore na sva pitanja, ali bar nećete zauvek živeti u neizvesnosti,“ kaže ona.
- Za nju, prošlost je spoj tuge i snage. Sa jedne strane – bol što nije upoznala majku, a s druge – radost što ima dve porodice: onu koja ju je odgajila i onu koja je čeka raširenih ruku. Jovana danas živi kao svedočanstvo da se ljubav ne meri rođenjem, već srcem, i da čovek može pronaći sebe tek onda kada pogleda i korene i grane svog porodičnog stabla.
