U danasnjem ćlanku jedna jako emotivna prića ,proćitajte više u nastavku clanka…
Na ivici malog grada u Alabami, gde je miris zemlje prolazio kroz napukle drvene ograde, a prašina se dizala iznad ulica na kojima je vreme prolazilo sporije, stajala je kuća koja je ponekad izgledala kao da je zaboravljena. Nekadašnja bijela boja, sada je bila izbledela i odražavala godine u kojima je sve prolazilo, osim nje. Trijem je škripao pod koracima, a na drvenim zidovima stajali su tragovi vremena. Međutim, iznutra, iza tih starih zidova, kucalo je srce koje nije moglo da stane.
- U toj kući živela je Evelyn Carter. Žena čija su godina bila ispisana na licu, a ruke su nosile tragove života ispunjenog tišinom. Udovica sa umornim očima, ali sa nečim specijalnim u svakom njenom gestu. Njena svakodnevica bila je tiha, jednostavna, ispunjena malim, ali važnim stvarima – pečenjem kukuruznog hleba, negovanjem biljaka u dvorištu, i smirivanjem sebe u večernjoj tišini. Živela je skromno, ali bila je u miru sa sobom.
I dok je dan za danom prolazio, ništa nije moglo da se promeni u njenom životu. Sve je bilo isto, dok jednog jutra, na hladnoj oktobarskoj zori, nije otvorila vrata i ugledala prizor koji će joj zauvek promeniti život. Na pragu su sedila trojica dečaka. Bosi, blatnjavi, umotani u izlizani pokrivač. Nisu rekli ni reč, ali njihove oči su otkrivale sve. Evelyn ih nije pitala za objašnjenje. Samo ih je gledala, a onda, tiho, upitala: „Kada ste poslednji put jeli?“
Najstariji, Caleb, imao je samo jedanaest godina. Nosio je ožiljke koji nisu bili samo na njegovoj koži, već su se prostirali i u njegovim očima. Uz njega je bio Drew, tiši, zamišljeniji dečak, a najmlađi, Jamie, imao je samo šest godina, i dok je tiho grizao palac, samo su se oči kretale po Evelyn. Niko nije znao šta im je prošlost nosila, ali ono što je bilo sigurno bilo je da su ta deca bila odbijena od sveta. Ali ne i od nje.
- Iako nije imala mnogo, Evelyn je odlučila da im pruži dom. Njena kuća je postala mesto koje je više nalikovalo na dom – u njoj je bilo smeha, galame, plača i ponekad lomova tanjira. Postepeno je učila kako da šije cipele od starih tkanina, kako da sprema supu koja je bila na ivici da se prelije, ali uvek sa dodatkom ljubavi. Komšije nisu mogle da shvate zašto pomaže „tuđoj deci“ i sumnjičavo su je gledale. Ali Evelyn nije odustajala, odgovarajući im jednostavno: „Djeca ne biraju svoju boju kože. Samo trebaju nekog da ih voli.“
Vremenom su dečaci rasli, ali s njima su dolazili i njihovi problemi. Caleb je bio borac, često se vraćao kući krvav jer je branio svog „novog sveta“ – Evelyn. Drew je bio sklon iskušenjima, jednom je pokušao da ukrade čokoladicu, a Jamie je bio tihi dečak koji je svaki slobodan trenutak provodio s Evelyn. Učili su zajedno, ona mu je čitala iz Biblije, polako ga učila životnim vrednostima. „Mržnja viče, sine. Ali ljubav viče jače,“ tiho bi mu govorila kada je Caleb dolazio pretučen, jer je stao na put onima koji nisu verovali u ljubav.
Iako su godine prolazile, Evelynin unutrašnji svet postajao je sve tiši. Dijabetes i starost lomili su je, ali u njenoj kući je bila stalna prisutnost dečaka koji su se trudili da joj uzvrate. Košili su travu, pomagali komšijama i pomagali joj da svaki dan prođe lakše. I dok su oni počeli da rastu, svakim danom sve više su postajali njeni sinovi. Caleb je otišao u vojsku, Drew je otišao u Chicago, a Jamie je otišao na fakultet uz stipendiju. Prilikom rastanka, Evelyn mu je tiho rekla: „Bez obzira gde ideš, ti si moj sin.“
- No, život nije stajao. Evelyn je ostala sama u sve trošnjoj kući, sa samo nekoliko pisama i karticama koje su dolazile iz daleka. I onda, sudbina je donela najteži trenutak. Pred apotekom se srušio mladić, a okolnosti su je okrivile za njegovu smrt. Suđenje je bilo nepravedno, svi su okrenuli leđa, a ona je ostala bez podrške. Dok je slušala presudu, u srcu je šapnula Bogu da samo čuva njene dečake.
I onda se pojavio Jamie, sada odrasli čovek, i uzeo stvar u svoje ruke. Došao je u sudnicu, predstavio se kao njen sin i izneo dokaz – snimak koji je razotkrio pravog krivca. Sud je morao promeniti svoju odluku, a Evelyn je bila oslobođena. Jamie je prišao, uzeo je za ruku i rekao: „Nisi valjda mislila da sam zaboravio?“
- Svi su se vratili. Caleb u vojničkoj uniformi, Drew iz Chicaga. Sedili su za stolom, sada odrasli ljudi, i Evelyn je shvatila da njene godine nisu bile ispunjene samo tugom, već su bile ispunjene ljubavlju. Ljubavlju koju je sijala, a koja joj se vratila. „Ne, mama,“ rekao je Jamie. „Ti si meni dala moj život.“
Na kraju, Evelyn nije samo stekla sinove. Stekla je dokaz da ljubav može prevazići sve – godine, boje kože, pa čak i sudbinu. Jer ljubav koja se posije u srcu, iako možda polako, uvek na kraju urodi plodom.
