Porodilište je tog popodneva ličilo na bojno polje. Hitni slučajevi su se smenjivali jedan za drugim, a glavni akušer Alejandro tek je skinuo rukavice posle teškog carskog reza kada je sestra utrčala zadihana: „Doktore, hitno! Majka u kritičnom porođaju!“
- Nije imao vremena za odmor. Zakoračio je u salu – i zastao kao ukopan.Na stolu je ležala Valeria. Žena koju je nekada voleo do kraja, kojoj je mislio da će staviti prsten na ruku. Njeno lice bilo je izmučeno, pritisak padao, monitori upozoravali. U rukama je stezala telefon kao da joj život od njega zavisi. Kada ga je ugledala, oči su joj se raširile. „Ti… ti si doktor?“ prošaputala je. On je samo klimnuo glavom. Prošlost je nestala – sada je važan bio njen život i život deteta.
Dok je tim reagovao na svaku njegovu komandu, Alejandro je ostao pribran. Ali u grudima mu je srce udaralo brže nego ikad. U sali je zavladala tišina kada je oštar plač novorođenčeta odjeknuo prostorijom. Trenutak olakšanja zamenila je jeza. Alejandro je podigao bebu i ugledao oči koje su ga presekle – tamne, duboke, identične njegovima. Na malom obrazu blistao je mladež na istom mestu na kojem ga je imao i on.
Sestra ga je pitala da li je sve u redu, ali reči nisu izlazile iz njegovih usta. Pogledao je Valeriju i šapatom izgovorio: „Ovo dete… izgleda kao ja.“
- Valeria je zaplakala, okrećući lice ka zidu. Sve laži, sve prećutane istine slomile su je u tom trenutku. „Planirala sam da ti kažem,“ jecala je. „Htela sam da te pozovem, ali otišao si. Rekla sam sebi da ću ga sama podizati… a onda te sudbina vratila.“
Tim je diskretno napustio salu, ostavljajući ih same u trenutku istine. Alejandro je seo pored kreveta, još u rukavicama, i gledao u maleno lice. „Ja sam otac?“ pitao je tiho. Valeria je klimnula kroz suze: „Da. On je tvoj sin.“
U njemu se sudarilo sve – olakšanje, neverica, ljubav. Godine bola i udaljenosti pretvorile su se u jednu tačku – u dete koje je disalo pred njim. Nije mogao da ostane samo lekar. Bio je otac. Zgrabio je telefon i rekao kolegi: „Preuzmi smenu. Ja… ja moram da budem ovde.“
Ostatak dana nije se odvajao od Valerije i deteta. Beba je spavala u njegovim rukama, a on je šaputao obećanja koja su mu dolazila iz srca: „Nikada vas više neću ostaviti. Nikada.“
- Kasnije su medicinske sestre, ulazeći tiho u sobu, zatekle prizor koji im je ostao urezan: iskusni doktor, koji je prošao stotine porođaja, sedeo je uplakan s detetom u naručju. „Prvi put sam videla da lekar plače držeći novorođenče,“ šapnula je jedna sestra drugoj.
Te noći, Alejandro je shvatio da mu je sudbina dala drugu šansu – ne samo da bude otac, već i da ponovo pronađe porodicu o kojoj je oduvek sanjao. Nekadašnja rana pretvorila se u dar života.
