U danasnjem članku jedna emotivna prića ,proćitajte ii saznajte više…
Nikada nisam verovala da će moj život stati u jednu odluku. Da prodam kuću, to utočište koje je bilo simbol svega što sam izgradila sa ljubavlju i suzama, kako bih ispunila san svojoj unuci. Ta kuća nije bila obična. Svaki njen kutak nosio je uspomene – smeh, suze, tihe razgovore, trenutke kada smo bile samo mi, bez svih briga sveta. Ali onda sam videla kako joj oči sijaju dok mašta o svom venčanju, i znala sam da želim da joj dam ono što ja nisam imala – dan kada će se osećati kao princeza.
- Njen glas bio je nežan, kao da se boji da sanja previše. Zamišljala je venčanje, ali ja sam znala da joj je to previše daleki san. Tada sam odlučila: neće biti straha. Biće baš onako kako ona poželi. Prodala sam kuću, sav novac joj dala, uz osmeh i tihe reči: „Neka ovo bude tvoj početak, ljubavi.“
I verovala sam. Verovala sam da ću biti deo svega. Biću rame koje će joj pomagati da bira cveće, suknju, muziku. Ali kako su dani prolazili, shvatila sam da me niko ništa ne pita. O svemu su odlučivali drugi, a ja sam stajala po strani, nevidljiva. Zamišljala sam kako ću biti deo nje, njenog trenutka. Ali sve je bilo odlučeno bez mog mišljenja.
- Tada je stigla pozivnica. Ne u moju ruku, ne na moje ime. Nije me bilo. Na svadbu na koju sam sve dala, nisam bila pozvana. Osećala sam kako mi drhti ruka dok skupljam krhotine srca. Nisam se ljutila, nisam vikala. Samo sam ćutala. Bolelo je. Pitala sam se – da li sam bila samo prolaznik u njenom životu, iako sam mislila da sam stub?
Noć pred svadbu, dok sam sedela u sobi, vrata su se otvorila. Moja unuka stajala je tamo, uplakana, u beloj haljini koja je još mirisala na krojačicu. „Bako, bez tebe ništa nema smisla.“ Ruke su joj drhtale dok me je grlila. „Pogrešila sam. Svi su me savetovali, svi su gurali svoje ideje, a ja sam tebe gurnula dalje… a ti si jedina koja me nikada nije pustila.“
U tom trenutku, u njenom zagrljaju, sve je bilo jasno. Ništa nije izgubljeno. Njeno srce je tražilo moje prisustvo, a moje srce joj je opraštalo. Oproštaj je najlepši dar koji sam joj mogla dati, jer nije bilo druge mogućnosti. Bio je to trenutak koji sam čekala, trenutak kada smo se ponovo spojile.
Na dan venčanja, nisam sedela među gostima. Nisam bila u senci. Držala sam je za ruku dok je koračala ka oltaru. Gosti su ćutali, iznenađeni, ali ona je zastala i izgovorila reči koje su me ispunile ponosom: „Ova žena je moja porodica, moj temelj, moja snaga. Bez nje, ne bi bilo ni ovog dana.“ Suze su mi klizile niz obraz. Ali ove su bile suze ponosa. Možda nisam dala kuću za raskošne zidove, ali dala sam je za trenutak koji nosim u srcu.
- Dok su muzika i smeh ispunili noć, posmatrala sam je kako pleše. U njenom osmehu, u njenom plesu, videla sam sebe. Videla sam onog čoveka koji je mnogo puta bio slomljen, ali koji je imao snage da voli. Bilo je važno samo to – ona me nije zaboravila. Moje mesto nije bilo na pozivnici, ali bilo je u njenom srcu, zauvek.
Ako ikada neko pita šta znači voleti, reći ću: to znači davati, čak i kada ne znaš hoće li biti vraćeno. To znači verovati i kada te izbace iz snova. Znači ostati, čak i kada te zaborave. Ljubav se ne meri priznanjem, već postojanošću. I ja sam postojala. I kada su me zaboravili, i kada su me ranili, ja sam bila tu, jer ljubav nikada ne nestaje.
