U danasnjem članku Vam donosimo ispovest jedne žene , Ane saznajte više u nastavku …
- Moje ime je Ana. Možda sam bila samo obična žena, ali iza svakog mog koraka stajala je borba. Možda nije bilo lako, ali moja ljubav prema mojoj ćerki bila je dovoljno jaka da me nosi kroz svaki dan, kroz svaku žrtvu. Zamišljala sam da ću pronaći snagu da podnesem sve, da ću moći da obezbedim sve što joj je potrebno – ne samo hranu i garderobu, već i sigurnost, ljubav i pažnju. To je bilo ono što sam uvek želela da joj pružim, uprkos tome što su dani prolazili, a snaga mi je polako izmicela.
Gledala sam svoju ćerku i srce mi je bilo ispunjeno ljubavlju, ali i tugom. Zamišljala sam kako ona ništa ne zna o naporima koje sam činila, o tome koliko sam se odrekla sebe da bi ona imala što više. Svaki dan je bio izazov – radila sam dva posla, žrtvovala obroke i sve što sam imala, samo da ona ne bi osetila nedostatak. Nikada nisam želela da vidi moju slabost, niti sam joj govorila o bolovima kroz koje sam prolazila. Htela sam da zna da je sigurna, da se oslanja na mene kao na stubu.
- Ali, kako su godine prolazile, ona je postajala sve veća. Djevojčica puna ljubavi, sa osmijehom koji je bio njena svakodnevica. Pokušavala sam da joj djetinjstvo ne bude obeleženo tugom, da nema mesta žalosti, da svuda ima samo sreće. Kada bi spokojno spavala, ja bih sedila pored nje, držala njenu ruku, suze su mi tiho padale, ali nikada nisam dozvolila da je probudim. Te suze nisu bile znak slabosti, bile su to suze ljubavi i bola koji nisam imala kome da ispričam.
Prisustvovala sam svakom roditeljskom sastanku, svakoj školskoj priredbi. Trudila sam se da u njenom životu ništa ne nedostaje, da oseti podršku i ljubav, uprkos tome što nije imala oca. Biti i mama i tata u isto vreme nije bilo lako, ali sam to činila iz ljubavi, ne iz dužnosti. Verovala sam da će ona shvatiti da nije sve u životu lako, ali da je ljubav snaga koja nas vodi napred.
- I onda, jednog običnog dana, došla je kući iz posete drugarici i jednostavno, tiho, izgovorila rečenicu koja je promenila moj svet. “Ponosna sam na tebe, mama. Ti si i mama i tata – samo još bolja.” Te reči su bile najlepše što sam ikada čula. Nisu bile samo pohvala, bile su priznanje, potvrda svega što sam činila, sve moje žrtve koje nisu prošle nezapaženo. Bile su to reči koje su dolazile iz srca deteta koje je shvatilo napor, trud i ljubav koja je nadmašivala sve prepreke.
Suze koje su tada potekle bile su drugačije. Nisu bile suze umora, nisu bile tihe suze tuge. Bile su to suze oslobađanja. Suze koje brišu gorčinu i ostavljaju mir. Svaki trenutak kada sam pomislila da neću moći dalje, da neću imati snage, sada je imao smisao. Svaka žrtva, svaki dan kad sam ustajala pre zore, svaka noć koju nisam mogla da spavam, sve se skupilo u tom jednom trenutku. U tom priznanju koje je došlo iz njenog srca.
- Znam da moja devojčica još uvek ne razume u potpunosti težinu života kroz koji smo prošle. Ali ona već sada zna da nije sama, da je voljena i prepoznata. To je sve što mi kao majke treba – da znamo da smo voljeni i da nismo sami u svojoj borbi.
Iako nemamo puno, nemamo luksuz, život nam nije lak, imamo nešto što se ne može kupiti ni zameniti – ljubav. Čistu, bezuslovnu ljubav koja nadmašuje sve prepreke, sve gubitke. Možda naš život nije bio izabran, ali zajedno, dan po dan, ispisivale smo priču o tome da je istinska snaga u ljubavi koja vodi kroz sve.
- Moje srce je sada mirno. Moja ćerka je najlepša nagrada za sve što sam učinila. Njene reči su najveće priznanje koje sam ikada mogla dobiti. I u tom trenutku, u tom jednostavnom priznanju, znam da sve što smo prošle, bilo je vredno toga. I ništa nije jače od srca koje voli, uprkos svemu što se desilo.
