u današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču o ženi koja je pomogla beskućniku ali nakon čega je doživjela osudu.Nećemo vam otkrivat detalje nego ostanite s nama do kraja članka i otkrijete nastavak ove drame.
- Emma je svakodnevno balansirala između napornih smena u Marino’s Italian Kitchen i borbe da plati kiriju. U restoranu je radila od jutra do večeri, no nikad nije bila sigurna da će moći izdržati do kraja meseca. Nakon što je završila sa ručkom, često bi pakovala preostalu hranu i diskretno je nosila iza restorana. Tamo je svaki put čekao Joe, stariji muškarac sa sedištem na staroj deki. Nikada nije prosio, niti tražio ništa osim onog što mu je Emma nespretno donosila, uz toplo “hvala”. Uvek je polako pojeo sve što je dobio. Iako je bila svestan njegovog života na ulici, Emma je u njemu videla nešto više od običnog skitnice. Njegov mir i zahvalnost učinili su da joj srce bude lakše.
Dani, njena koleginica, nije mogla da razume. Često joj je govorila da će gazda jednom primetiti šta se dešava. “On sve vidi,” upozoravala ju je, ali Emma nije imala nameru da odustane. “Ova hrana bi ionako završila u kanti,” odgovarala je. Iako je znala da rizikuje, nije mogla da dozvoli da neko, kao Joe, ostane gladan. Nije znala zašto je verovala baš njemu, ali osećala je da nije običan beskućnik. Nije bila sigurna šta je u njegovoj prošloj životnoj priči, ali u njegovom ponašanju bilo je nešto što je izazvalo njeno poverenje. “Ponekad je samo potrebno imati hrabrosti da uradimo ono što je ispravno, bez obzira na posledice,” rekla je sebi, nadajući se da njena dobra dela neće biti otkrivena.
- Ipak, jednoga dana, dok je još jednom pakovala obrok za Joea, nastao je pravi haos. Kišovito popodne je donelo ne samo kišu, već i iznenadnu eksploziju besa. Mr. Marino je stajao u hodniku, njegov bes bio je očigledan. “Šta to radiš?” povikao je. Joe je, kao i obično, ostao miran. Tiho je, kao iznenadni olujni oblak, rekao: “Možda bismo mogli da porazgovaramo nasamo.” Marino je bio uvređen, smešno je bilo gledati ga u tom trenutku. “Ne pričam sa prosjacima!” odgovorio je, ne shvatajući ozbiljnost situacije. No, onda je Joe izgovorio rečenicu koja će sve promeniti: “Možda ćete pričati sa čovekom koji poseduje ovu zgradu.” Osećaj zbunjenosti prošao je kroz sve, od Emme do Marinih radnika, ali i kroz čitav restoran.
Joe je skinuo kapuljaču, a oči su svima bile širom otvorene. “Moje puno ime je Joseph Harold Randall. Možda ste ga videli na ugovoru o zakupu.” Marino je, vidno bledeći, stao na trenutak, ne verujući šta je upravo čuo. Čitava scena je bila izuzetno napeta, i za trenutak je izgledalo kao da će sve eksplodirati. “Ovo nije moguće,” prošaptao je Marino. Joe je bio miran i smiren. “Mogu da vam pokažem papire, ali mislim da već znate istinu.” Bilo je jasno da je Emma u ovom trenutku doživela trenutak otkrovenja. Ovaj “beskućnik”, kojeg je hranila svakog dana, bio je zapravo vlasnik celokupnog prostora u kojem je radila. U tom trenutku je sve postalo jasno. Zamislite kako se oseća osoba koja je pomislila da pomaže samo siromašnom čoveku, a zapravo se našla u središtu prave drame koja menja tok njenog života.
Joe nije oklevao ni trenutak. “Želim da poštujete ljude koji rade za vas,” rekao je ozbiljno. “Hoću da ova devojka, koja je pokazala više ljudskosti nego mnogi ljudi koji su plaćeni hiljadama dolara, ne završi na ulici zbog svoje srčanosti.” Emma je bila u potpunom šoku. Niko joj nikada nije stao u odbranu na ovakav način. Joe je prešao do Marinih prijetnji i jasno stavio do znanja da neće tolerisati ni najmanje nepoštovanje. Marino je pokušao da se brani, govoreći da je Emma ukrala hranu, ali Joe je mirno odgovorio, odbijajući Marinoove optužbe. U tom trenutku, Emma je shvatila da je na ivici nečeg većeg, možda čak i životne promene koja bi joj donela toliko potrebnu priliku za bolji život.
- Marino je pokušao da se protivi, ali Joe je bio nepokolebljiv. “Vaš ugovor o zakupu ističe sledećeg meseca. Neću ga produžiti,” rekao je bez oklijevanja. Ovo je značilo kraj restorana Marino’s Italian Kitchen, i početak nečega novog. Marino je bio ljut, skoro besan, ali ništa što je mogao reći nije bilo dovoljno da ga spreči. “Dali ste sebi dvadeset godina da pokažete kakav ste čovek. Moja odluka je konačna,” rekao je Joe. Tada je okrenuo pogled ka Emmi. “A ti, imaš posao kod mene ako ga želiš,” rekao je, a Emma je bila zapanjena. Nikada nije mislila da bi neko mogao da je ponudi nešto tako – i to samo zato što je pokazala ljudskost.
Nekoliko dana kasnije, sve je bilo spremno za promene. Svi su saznali za Joeovu ponudu, a priča se širila. Susedi su dolazili iz radoznalosti, želeći da vide što je novo u restoranu. Joe je bio sa njom na svakom koraku, od početnih razgovora o izgledu novog bistroa, do odabira boje zidova i muzike. Svaki put je naglašavao: “Želim da ovo mesto odražava tvoju dušu. Toplo, iskreno i otvoreno.” Emma nije mogla da veruje. Napokon je imala osećaj da njen glas ima vrednost, da je važna, da je njeno mišljenje bitno.
- Kada je Marino’s zatvorio svoja vrata, na istom mestu je ubrzo otvoren Randall’s Table. Bistro sa jasnim sloganom: “Niko ne odlazi gladan”. Prvog dana, kada je crvena vrpca presečena, Joe je stajao pored Emme, govoreći: “Ti si razlog zbog kog ovo postoji.” Emma nije mogla da veruje, ali je u tom trenutku shvatila duboku istinu. Iako su svi govorili da je ona razlog za ovu promenu, ona je znala da je zapravo ljubaznost, poverenje i verovanje u ljude ono što čini razliku. A kada je prvi beskućnik ušao i dobio tanjir tople supe, Emma je znala da je sve što je riskovala bilo vredno truda.
