Svakodnevno čitamo razne priče o životima drugih ljudi i način na koji žive.Današnja priča ima jaku emoviju i pouk koja može pposlužit svima pa ostanite i pročitajte do kraja.
- U luksuznoj Montejo vili, gdje su kristalni lusteri svjetlucali na mermernom podu, a zlatne stolice bile zauzete najistaknutijim članovima društva, svadba je izgledala kao pravo kraljevsko veselje. Isadora Montejo, mlada nevesta u blistavoj haljini, sijala je svojom prisutnošću. No, sve je bilo savršeno… dok nije uslijedio dramatičan trenutak.
U jednom trenutku, usred svih slavlja, Isadora je podigla svoju zlatnu štiklu i udarila stolicu na kojoj je sedela njena siromašna svekrva, Doña Marlene. Sitna, izbrazdana žena u plavoj pozajmljenoj haljini jedva je uspjela da se zadrži na nogama, dok su joj žuljevite ruke stisnule stolnjak kao da joj od toga zavisi život. Sala je utihnula. Gosti su ukočeno gledali, a čaše šampanjca ostale su visiti u vazduhu. Eduardo, Isadorin muž i sin Doñe Marlene, stajao je s strane, bez riječi, bez podrške.
Kada je muzika polako počela da se vraća u ritam, Doña Marlene je uzela mikrofon, podigla ga ka ustima i izgovorila riječi koje su zatekli sve prisutne: „Pošto su svi već čuli udarac, vreme je da čuju i istinu.“
- Eduardo je ostao ukočen, Isadora je zadrhtala. Gosti su napeto očekivali šta će Marlene reći. Sledeće reči koje je izgovorila sve su ostavile u šoku. „Ovo nije dan kada slavim gubitak sina koji mi je živ, ali mrtav za mene. Ovo je dan kada vraćam dostojanstvo koje ste mi pokušali oduzeti“, rekla je Marlene, čvrstim, ali tihim glasom.
Neki od gostiju su počeli nervozno da pomeraju glave, drugi su izvadili telefone, spremni da zabeleže ovaj trenutak. Isadora se nervozno nasmešila, pokušavajući da umanji dramatičnost trenutka. „Ovo je svadba, ne vaš čas drame,“ pokušala je da ga smiri, ali njen glas više nije bio onaj siguran i glasan kakav je bio na početku.
„Onda slušajte moju ‘dramu’ do kraja,“ nastavila je Marlene. „Ova kuća, ove zavese, ovaj kristal – sve sam to ja pomagala graditi. Dok je moj muž radio na poljima, ja sam čistila, šila i kuvala da Eduardo završi školu. On je prvi u našoj porodici koji je dobio diplomu. Ja sam prodala burmu da plati poslednju ratu fakulteta. I ovo je moja nagrada?“ Marlene nije prestajala, a oči Eduarda postale su ledene, a njegov pogled bio je pun neverice.
Marlene je ispričala i dalje: „Znate li vi, gosti, koliko sam puta hodala kilometrima do bolnice da donesem lekove? Koliko sam noći prespavala na podu jer nije bilo dovoljno kreveta?“
- Isadora je pokušala da reaguje, ali Marlene je podigla ruku, smirivši je i publiku. „Ćuti! Ti si ušla u ovaj dom juče. Ja sam ga stvarala decenijama.“ Marlene je potom iz torbe izvadila kovertu, iz nje izvukla dokumente i pokazala ih svima. „Pre tri meseca, Eduardo je prodao pola svojih deonica kompanije da bi platio dugove koje ste vas dvoje napravili. A znate kome ih je prodao? Meni!“
Eduardo je podigao pogled, lice mu je bilo belo, potpuno iznenađen. „Majko, to nije moguće…“
„Jeste“, odgovorila je Marlene smireno. „I sada sam ja većinski vlasnik. To znači da vas dvoje živite na mojoj imovini. I ako iko ovde treba da ustane i izađe – to ste vi.“ Isadora se odjednom uspravila, crvena u licu. „Ne možeš to da uradiš! Ovo je moj dan!“
„Bio je“, odgovorila je Marlene. „Sada je dan kada vraćam poštovanje koje ste mi pokušali ukrasti.“ Marlene se okrenula prema gostima, „Gozba se nastavlja, ali bez njih.“
Nekoliko rođaka spontano je zapljeskalo, a orkestar je nesigurno nastavio. Eduardo je stajao, shvativši da je u jednom trenutku izgubio i brak i ugled.
Isadora je pokušala da iznese prsten kao gest prkosa, ali Marlene ju je prekinula rečima koje su odzvonile poput presude: „Uzmi sve što si želela – haljinu, nakit, fotografije. Ali jedno nećeš uzeti – moje dostojanstvo. To sam upravo vratila.“
- Dok su izlazili iz sale, gosti su šaptali. Neki su bili šokirani, a neki su smatrali da je Marlene konačno postavila stvari na svoje mesto. Ona je mirno sela na stolicu. Više nije bila samo siromašna svekrva koju su mogli ponižavati, već je postala žena koja je podigla glavu i svima pokazala ko je zaista kraljica ovog doma.
Dok su se violine ponovo vraćale u ritam, Marlene se nasmešila. I to nije bio osmeh poraza – to je bio osmeh pobednika.
