„Zašto baš ja?“ – ove reči su odjekivale u glavi Ljubice dok je menjala pelene starcu koji je ležao u sobi pored kuhinje. Miris lekova i ustajalog vazduha postao je deo svakodnevnice njenog života na Banovom brdu, zajedno sa teškoćama koje je nosila.
- Dok je žrtvovala svoje vreme i snagu brinući o bolesnom Stevanu, njenim mislima preplavilo je pitanje koje se sve više postavljalo: „Da li je zahvalnost dovoljna za sve što sam učinila?“
Priča počinje pre deset godina, kada je Marina, snaha Ljubice, zamolila da prihvati njenog bolesnog oca Stevana, koji je doživeo moždani udar. Ljubica je, iako nije imala snage, pristala. Zamišljajući sve to kao privremeno rešenje, nije ni slutila da će njen život biti u velikoj meri podređen Stevanovim potrebama, koje su postajale sve teže s vremenom. Marina i Ivan, njen sin, bili su previše zauzeti – Marina je radila, a Ivan je bio na gradilištima. Sva odgovornost pala je na Ljubicu.
- Iz dana u dan, noć za noć – Ljubica je postajala sve više nevidljiva u sopstvenoj kući. Duhovnu i fizičku žrtvu nosila je za svoju porodicu, zaboravljajući na svoje potrebe, dok je svakodnevno brinula o Stevanu. Često je plakala u tišini, suočena s težinom koju je nosila. Niko je nije pitao kako se oseća, niko nije video njenu iscrpljenost. „Mama, ti si najbolja“, govorila bi Marina, dok je žurila na posao. U njenom umu, žrtva Ljubice bila je samo rutina, nešto što se podrazumevalo. Ali Ljubica je želela više – samo malo priznanja, malo zahvalnosti, nešto što bi je podstaklo da nastavi.
Jednog dana, dok je hranila Stevana, on je, zbunjen od bolesti, pogledao u nju i pitao: „Jelena, gde su mi deca?“ Iako je bila svestan svoje greške, to pitanje ju je duboko pogodilo. Ona nije bila njegova ćerka, samo je bila žena koja je nesebično brinula o njemu. Svaka noć bila je borba za normalnost, a Ljubica je osećala da je postepeno gubi.
Stevan je umro, ali Ljubica je ostala sa svojim pitanjima. Na sahrani je Marina održala govor o svom ocu, govoreći o njegovoj dobri, a Ivan ju je zagrli. Ali Ljubica nije bila pomenuta. Niko je nije zahvalio za sve godine brige i žrtve koje je podnela. Na kraju sahrane, dok je prala sudove u kuhinji, komšinica Ružica je prišla i rekla: „Svaka ti čast, Ljubice, što si izdržala toliko godina.“ Samo je klimnula glavom, osećajući gorčinu zbog svega što je dala, a nikada nije dobila.
- Nekoliko meseci nakon Stevanove smrti, Ljubica je skupila hrabrost da progovori. „Ivane, Marina, znate li koliko sam stvarno dala vašoj porodici?“ Ivan je zbunjeno odgovorio: „Svima nam je bilo teško…“, ali Ljubica je rekla ono što je dugo držala u sebi: „Ja sam bila ta koja je sve radila!“ I tada je podigla glas. „Nisam tražila ništa osim malo zahvalnosti!“ Marina je spustila pogled i rekla: „Žao mi je, Ljubice… Nismo znali da ti je tako teško.“ Suze su joj nahrupile na oči. „Nisi znala, jer nisi pitala!“ – odgovorila je Ljubica.
Tog dana, dok je razmišljala o svemu što je prošla, Ljubica je shvatila duboku istinu – koliko žena, kao ona, ćute i nose tuđe terete jer se to od njih očekuje. Koliko žena postaje nevidljive u sopstvenoj porodici i društvu, i koliko im je ponekad potrebno samo jedno „hvala“ da bi se osetile viđene i cenjene.
Kroz ovu ispovest ostaje jedno veliko pitanje: Koliko dugo još treba da ćutimo i patimo da bi drugi mogli da žive u miru? Da li je stvarno tako teško reći „hvala“ za žrtve koje su učinjene iz ljubavi, obaveze i odgovornosti? Ljubica nam pokazuje da pravi trenutak da se zaista vidi i čuje dolazi kada se konačno podignu glas i traži ono što zaslužujemo.
