Kiša je padala polako, u tišini koja je prigušivala šum večernje gužve. Aleksandar Vren, okružen luksuzom na terasi jednog prestižnog restorana, sedeo je sa čašom vina u ruci. Bio je to njegov trenutak slavljenja posao je završen, konkurencija je poražena, a budućnost osigurana. Bogatstvo, moć, i reputacija koju je izgradio tokom godina činili su ga neslomljivim. Svaka naredna prepreka bila je samo još jedan korak prema savršenstvu.
- Ali onda, iznenada, čuo je glas. Bio je tih, gotovo krhak, kao šapat kroz oluju: „Mogu li dobiti vaše ostatke, gospodine?“ Aleksandar je podigao pogled i ugledao ženu koju nije video godinama. Krhka figura, kosa zalepljena za lice od kiše, beba čvrsto stisnuta uz prsa. Nije molila, nije preklinjala – samo je stajala, sa dostojanstvom koje je delovalo kao da je na ivici sloma.
Aleksandar je osjećao kako mu srce preskače, a zatim je ugledao njene oči. Zelenkaste, duboke oči koje je poznavao. Oči koje je jednom voleo. „Emili?“ izustio je, glasom promuklim od šoka. Žena je uzmakla korak unazad, kao da će pobjeći. „Kako… znate moje ime?“
„Nestala si,“ rekao je, ustajući naglo, stolica je pala unazad. „Nestala si prije deset godina!“ Kiša je padala sve jače, a njih dvoje su stajali, jedno naspram drugog – dvoje stranaca i dvoje nekadašnjih ljubavnika. Beba je zaplakala, a Aleksandar je ugledao oči svog sina. „Je li to… moj sin?“
Emili je spustila pogled, stežući bebu još čvršće. „Nisam došla da ti uništim veče,“ prošaputala je. „Došla sam samo da mu dam da jede.“ Aleksandar je pozvao konobara drhtavim glasom. „Privatnu sobu. Odmah.“
Dok su ih uvodili unutra, Aleksandar je shvatio da večeras neće slaviti pobjedu na tržištu. Večeras će se suočiti sa životom koji je mogao biti njegov – i djetetom koje nikada nije upoznao.
- U privatnoj sobi restorana, svjetlost je bila prigušena, stvarajući mir koji je oštro kontrastirao buci grada vani. Emili je sedila na rubu stolice, stežući Eli-ja kao da bi ga mogao neko uzeti ako popusti stisak. Aleksandar je sedeo preko puta nje, pogled mu nije napuštao njeno lice. „Reci mi sve,“ rekao je tiho, ali odlučno. „Ne štedi me. Želim znati gde si bila sve ove godine.“
Emili je progutala knedlu i spustila pogled na sto. „Posle našeg raskida, pokušala sam da te dobijem. Pisala sam, zvala. Ti si bio ljut, odbijao si da se javiš. A onda sam shvatila da sam trudna.“ Aleksandar je osetio kako mu srce udara sve jače. „Zašto mi nisi došla na vrata? Zašto mi nisi rekla?“
„Bila sam mlada i ponosna,“ rekla je kroz suze. „Tvoj sekretar mi je rekao da ne želiš nikakav kontakt. Nisam imala hrabrosti da ti se pojavim na pragu, trudna, moleći te za pomoć. I onda… izgubila sam posao. Završila u skloništu za žene. Bila sam sama.“
Aleksandar je zatvorio oči na trenutak, zamišljajući Emili kako sedi na hladnom podu skloništa, ruku na stomaku. Slika ga je probola dublje nego što je očekivao. „I Eli?“ pitao je, gledajući sina kako sada mirno spava u njenom naručju.
„Rođen je u državnoj bolnici,“ šapnula je. „Borio se prva tri meseca. Bio je slab. Nisam imala ni za pelene. Radila sam šta sam mogla – čistila, prala sudove, sve samo da preživimo. Svaki dan sam se pitala da li sam pogrešila što ti nisam rekla.“
Aleksandar je ustao, prešao sobu i kleknuo pored nje. „Nisi pogrešila ti,“ rekao je, glasom promuklim od emocija. „Pogrešio sam ja. Trebao sam te zaustaviti kad si odlazila. Trebao sam te saslušati.“
- Emili je obrisala suze rukavom. „Nisam došla po tvoju sažalost. Došla sam jer sam iscrpljena. Nisam imala više šta da prodam da bih ga nahranila.“ Aleksandar je osetio da mu se grlo steže. „Nećeš nikad više biti u toj situaciji. Nikad više.“
Njegov ton nije bio samo obećanje, bio je zakletva. U tom trenutku ušao je konobar sa toplim supama i svežim hlebom. Emili je spustila Eli-ja na stolicu pored sebe i počela jesti polako, gotovo s nevericom. Aleksandar je samo stajao i gledao, kao da se plaši da će nestati ako trepne.
Kada su završili, on je rekao: „Idemo kod mene.“ „Ne mogu,“ rekla je brzo. „Tamo mi nije mesto.“
„To je i tvoj dom, Emili,“ odgovorio je. „I njegov. Ako treba, preurediću celu kuću. Hoću da imate sobu, topli krevet, sigurnost. Hoću da znam njegov prvi osmeh ujutro, njegov smeh kad se probudi. Neću propustiti njegov život.“
Emili je zastala, boreći se sa mislima. „A šta će reći tvoji partneri? Mediji? Ti si čovek koji pazi na reputaciju.“
Aleksandar se nasmešio gorko. „Reputacija? Šta vredi sve ovo ako ne znam vlastitog sina? Ako pustim da vi nestanete opet? Neka mediji pišu šta hoće. Meni je važno da sam večeras pronašao ono što sam mislio da sam izgubio.“
- Dok su izlazili iz restorana, kiša je prestala. Ulica je sijala pod lampama, a vazduh je mirisao na svež početak. Aleksandar je otvorio vrata limuzine i pomogao joj da uđe. U tišini vožnje, gledao je kako Eli spava, a srce mu se punilo nečim što nije osećao godinama – toplinom, možda čak i nadom.
Kod njegove vile na obali, osoblje je istrčalo da pomogne. Emili je oklijevala kada je kročila unutra, oči raširene pred raskošnim enterijerom. „Ne moraš se plašiti,“ rekao je Aleksandar. „Ovo mesto je hladno bez vas. Večeras ga činimo domom.“
Te noći, dok je Eli spavao u sobi punoj igračaka koje je Aleksandar dao doneti, Emili je stajala na balkonu i gledala more. Aleksandar je prišao iza nje, stavio kaput preko njenih ramena. „Ne znam kako da ti nadoknadim sve ove godine,“ rekao je tiho.
„Možda i ne moraš,“ šapnula je. „Možda je dovoljno što si sada tu.“ On ju je pogledao, a između njih se desilo ono što ni vreme ni bol nisu mogli izbrisati – poverenje koje se vraća.
U tom trenutku, Aleksandar je znao da ovo nije samo susret. Ovo je novi početak. Za njega, za Emili, za malog Eli-ja. I da će, prvi put nakon dugo vremena, živeti ne samo za profit i uspeh, već za porodicu koju je tek pronašao.
