Nikada nisam pomislila da će dan kada moja ćerka dobije bogatstvo biti dan kada ću izgubiti svoje dete.Stajala sam na kiši, mokra do gole kože, gledala u luksuznu vilu pred kojom su još visile trake od agencije za nekretnine. Kiša je ledila moje obraze, ali nije to bilo ono što me je bolelo – boleo me je njen glas.„Nećeš videti ni cent mog novca, veštice!“
- Onda je moj kofer pao na beton. Moj kofer, koji sam tog jutra pažljivo spakovala, nadajući se da ćemo konačno živeti u miru. Rasuo se po njenom besprekornom prilazu: čarape, donji veš, stara bluza koju sam nosila dok sam čuvala njene sinove.
Moj stari četkica za zube otkotrljala se do šahta, kao da i ona zna da tu više ne pripadam. Iza nje, na vratima, stajao je njen novi dečko, ruku prekštenih, s podsmehom na licu.Nisam vrištala. Nisam plakala. Samo sam skupljala svoje stvari, jednu po jednu, osećajući kako me kiša gura da se povučem.
Sedela sam u banci, u toploj kožnoj fotelji, dok je službenica preda mnom proveravala podatke. „Gospođo, čestitamo. Ovaj tiket je registrovan na vaše ime. Potpis se podudara. Novac će biti prebačen na vaš račun u roku od 48 sati.“
Duboko sam udahnula. Srce mi je lupalo – ne od radosti zbog novca, već zbog činjenice da pravda postoji. Taj tiket sam ja kupila. Bila je nedelja, ona je kasnila na posao, pa sam svratila u prodavnicu po mleko i kupila i tiket „za sreću“.
- Kada su izvučeni brojevi, moja ćerka je bila ta koja je prva pogledala tiket. „Pobedili smo!“ viknula je. Nisam ni stigla da ga uzmem u ruke, već ga je ona sakrila i narednih dana sve preuzela – intervju za novine, kupovinu vile.Sada sam gledala u svoj novi bankovni izvod i osećala kako mi se vraća dostojanstvo.
Sutradan, dok sam pakovala stvari u malom stanu koji sam iznajmila, zazvonio je telefon. Na ekranu – njeno ime. Nisam se javila. Pet, deset, dvadeset puta. Sledećeg dana došla je pred stan, lupala na vrata.
„Mama! Molim te, izađi!“ čula sam njen glas kroz vrata. „Mislila sam… mislila sam da je novac moj. Nisam proverila…“Otvorila sam vrata. Njeno lice bilo je natečeno od suza. „Potrošila sam skoro sve na kuću i kola,“ šapnula je. „A sada kažu da je novac tvoj. Hoćeš li mi pomoći?“
Gledala sam je dugo. „Pomoći ću unucima,“ rekla sam hladno. „Njima nikada neću uskratiti ništa. A ti… ti ćeš morati da naučiš kako je to kad te neko odbaci.“Zatvorila sam vrata. Tek tada sam pustila suze – ali ovaj put to nisu bile suze bola.
- U narednim mesecima, kupila sam manju kuću i otvorila štedni račun za školovanje svojih unuka. Nisam joj zabranila da dolazi, ali više nisam trčala da je spašavam.Godinu dana kasnije, na rođendanu mog najstarijeg unuka, prišla mi je i tiho rekla: „Izvini, mama. Sada znam koliko sam te povredila.“
Nasmešila sam se i zagrlila je. „Nije kasno da popraviš sve. Ali znaj – od tog dana više nisi dete koje može da viče na mene. Ti si odrasla žena i vreme je da preuzmeš odgovornost.“Te večeri, prvi put za dugo vremena, zaista smo bile porodica. Novac je bio samo papir. Lekcija koju smo obe naučile bila je neprocenjiva.
