Tri sestre – Minodora, Mitrodora i Nimfodora – ostale su upamćene kao simbol nepokolebljive vere i hrabrosti. Rođene u Vitiniji Azijskoj, rano su se udaljile od gradske vreve i okrenule životu u pustinji.
- Njihova odluka da svoje dane posvete molitvi i postu bila je izraz dubokog predanja Bogu, ali i želje da svoje živote usmere ka višem cilju. Njihova pobožnost i skromnost nisu ostale neprimećene, jer su ubrzo počele da privlače ljude u potrebi. Bolesni i siromašni dolazili su kod njih tražeći utehu, a glas o njihovim molitvama i čudesnim isceljenjima širio se daleko izvan mesta u kojem su živele.
Vremenom je priča o njima stigla i do kneza Fontona. On je, kako se navodi u predanjima, bio iznenađen njihovom pojavom: lica im, iako iscrpljena asketskim životom, sijala su mirom i lepotom. Želeći da ih odvrati od njihove vere, knez je nudio bogatstvo, moć i brak sa uglednim velmožama. Ali sestre nisu popustile pred obećanjima ni pred pritiscima. Njihova odlučnost da ostanu verne Hristu bila je jača od svih iskušenja, što je Fontona dovelo do besa.
- Prva je stradala Minodora. Mučena i ponižavana, odbila je da prinese žrtvu tadašnjim bogovima, odgovarajući rečima da celim svojim bićem već prinosi žrtvu Bogu kojem je posvetila život. Njene sestre Mitrodora i Nimfodora ostale su zatvorene, ali ni one nisu popustile. Kada su odbile da se odreknu svoje vere, knez je naredio njihovo pogubljenje. Predanje beleži da je upravo tada grom udario i usmrtio i njega i njegove vojnike, što je narod protumačio kao božansku kaznu i potvrdu svetosti sestara.
Njihova smrt datira iz perioda između 305. i 311. godine, u vreme cara Maksimijana Galerija, kada su hrišćani širom Rimskog carstva trpeli strašna stradanja. Tela sestara hrišćani su sahranili sa velikim poštovanjem, a njihova priča prenosila se sa generacije na generaciju. Za vernike su postale simbol čistote, žrtve i snage vere, ali i primer nepokolebljive ljubavi koja ne popušta ni pred smrću.
Danas se sećanje na njih obeležava u crkvama, gde se vernici mole za zdravlje i zaštitu svojih porodica. Posebno se veruje da njihove molitve donose mir, snagu i ozdravljenje onima koji im se iskreno obrate. Kao što podsećaju i pojedini sveštenici Srpske pravoslavne crkve, njihov primer je važan jer pokazuje da prava snaga dolazi iz duhovnog predanja i ljubavi, a ne iz prolaznih materijalnih obećanja. Portal “Pravoslavlje” SPC-a često ističe značaj ovih mučenica u svojim tekstovima, naglašavajući kako njihova priča i danas inspiriše vernike širom Balkana.
Posebnu vrednost ovoj legendi daje činjenica da je ona deo zajedničkog pamćenja naroda. Kako navodi Beogradska hronika RTS-a, ovakve priče o žrtvi i vernosti nisu samo crkveno predanje, već i deo kulturnog nasleđa. One oblikuju identitet i čuvaju vezu sa prošlošću, podsećajući da su vere i običaji duboko ukorenjeni u kolektivnoj svesti našeg naroda.
- U narodnoj tradiciji Balkana oduvek su se cenile vrline poput zajedništva i odanosti. Zato ne iznenađuje što su priče o sestrama Minodori, Mitrodori i Nimfodori našle svoje mesto u liturgijskim kalendarima, ali i u usmenim predanjima koja su se prepričavala u domovima. Kako piše “Politika” u rubrici kultura, ovakve priče nisu samo deo hrišćanskog nasleđa, već i snažan podsetnik na to da se kroz stradanja može pronaći smisao i uzvišenost, a kroz veru – snaga za prevazilaženje životnih muka.
Vernici i danas veruju da molitve ovim svetim mučenicama imaju moć da donesu mir u domove, izleče bolest i zaštite porodicu. Njihova imena nisu samo istorijski zapis, već i živa tradicija koja podseća da istinska hrabrost ne dolazi od oružja, vlasti ili bogatstva, već od duboke i iskrene vere. Priča o sestrama iz Vitinije, preneta kroz vekove, ostaje večiti simbol hrabrosti i nesebičnosti, a njihovo sećanje nastavlja da živi u srcima onih koji ih prizivaju u molitvama.
