Za porodicu Ros iz Velike Britanije prošle nedelje srušio se čitav jedan svet. Nakon više od četiri decenije uverenja da obilaze grob svog voljenog oca i dede, Džona Tomasa Tompsona, saznali su da su zapravo sve vreme odlazili na potpuno pogrešno mesto.
Otkriće je stiglo neočekivano i ostavilo duboke emotivne posledice, jer ništa ne može da poništi godine tuge, molitvi i uspomena koje su zapravo bile vezane za tuđi spomenik.
- Silvija Ros, danas 67-godišnjakinja, gotovo pola života provodila je u uverenju da je groblje Viton Park u Bišop Oklandu mesto gde se nalazi njen otac. Svake godine donosila je cveće, palila sveće, sedela pored nadgrobne ploče i tiho razgovarala s njim, verujući da su ti trenuci jedini most sa uspomenom na čoveka koji joj je značio sve. „Taj grob bio je moja uteha, moja sigurna tačka. Nikada nisam ni pomislila da bi to mogla biti tuđa parcela“, rekla je u izjavi lokalnim medijima.
Greška je otkrivena potpuno slučajno. Porodica Braun, koja je imala svog člana sahranjenog na istom groblju, podnela je zahtev za postavljanje novog spomenika. Tek tada je uočeno da nema dovoljno prostora na parceli i krenula je detaljnija provera. Pokazalo se da grob koji je porodica Ros godinama obilazila pripada Frederiku Braunu, čoveku koji je preminuo iste godine kao i Silvijin otac. Imena su se poklopila u dokumentaciji, a ta greška nikada ranije nije primećena.
- Za Silviju i njenu ćerku Linet (42), istina je došla kao udarac. „Moja mama je potpuno slomljena. Celi njen život prošao je u uverenju da obilazi grob svog oca, a zapravo je tih četrdeset godina odlazila na pogrešno mesto“, rekla je Linet za novinare. Te reči najbolje opisuju bol koju je porodica proživela – jer nisu izgubili samo osećaj mesta, već i sigurnost u vlastite uspomene.
Emotivna težina greške bila je ogromna. Silvija je priznala da je često imala osećaj da njen otac nema nikoga drugog ko ga posećuje, pa je svoje vreme i pažnju posvećivala tom grobu, uverena da je to njen način da ga sačuva od zaborava. Kada je saznala da je zapravo brinula o spomeniku potpuno drugog čoveka, osećaj besmisla i tuge bio je nemerljiv.
Prema pisanju Blica, psiholozi ističu da ovakve situacije mogu izazvati svojevrsnu sekundarnu traumu. Ljudi koji veruju da imaju mesto gde se povezuju s pokojnicima često grade čitav emotivni sistem oko tog rituala. Kada se pokaže da je taj sistem bio pogrešan, osoba doživljava dvostruki gubitak – ponovo žali za voljenim i istovremeno za izgubljenim godinama emotivne posvećenosti.
Nadležne vlasti su se odmah izvinile porodici Ros i obećale istragu. Posmrtni ostaci Džona Tompsona prebačeni su na pravi grob, samo nekoliko parcela dalje, kako bi porodica konačno imala autentično mesto gde može da se oprosti i oda poštu. Iako to donosi izvesno olakšanje, sama greška ostaje duboka rana. „Nikada neću moći da zaboravim osećaj kad sam shvatila da sam pola života provodila na pogrešnom mestu“, priznala je Silvija.
- Kurir.rs podseća da ovo nije usamljen slučaj – administrativne greške na grobljima dešavale su se i ranije, ali retko u ovolikom vremenskom rasponu. Zbog toga stručnjaci apeluju na uvođenje modernijih sistema evidencije i digitalnih registara, kako bi se ovakvi tragični propusti izbegli. Svaka pogrešno upisana parcela može značiti desetine godina emotivne obmane i bola za porodice.
Za porodicu Ros, novo otkriće donelo je i dilemu – kako se nositi s godinama uspomena koje sada deluju iskrivljeno. Linet je izjavila da će i dalje nastaviti da donosi cveće, ali ovog puta na pravi grob. „Neću prestati da idem. Samo sada znam gde je zaista moj deda“, rekla je.
Večernje novosti su prenijele mišljenja stručnjaka koji kažu da ovakvi događaji ne samo da uzdrmaju poverenje u institucije, već i duboko utiču na porodične odnose. U nekim slučajevima, članovi porodice prestaju da odlaze na groblje iz osećaja izdaje i razočaranja, dok drugi, poput porodice Ros, nastavljaju sa tradicijom, u pokušaju da povrate izgubljenu ravnotežu.
- Na kraju, ovaj tragični slučaj nosi i jasnu pouku. Groblja nisu samo mesta gde počivaju posmrtni ostaci, već i prostori kolektivne emocije i sećanja. Svaka greška u vođenju evidencije nije samo administrativni propust, već duboko zadiranje u intimu porodica koje u tim mestima traže utehu.
Za Silviju i njene najbliže, pronaći pravi grob donelo je i olakšanje i novu tugu. Ali barem sada znaju gde mogu da zapale sveću svom ocu – i da budu sigurni da se njihova sećanja konačno vežu za pravo mesto.
