Kiša je te noći neprestano udarala o stakleni krov luksuzne vile nedaleko od Sijetla. U tišini koju je inače volio, milijarder Julian Maddox stajao je pored kamina s šoljicom kafe u ruci. Imao je sve – bogatstvo, raskoš i uspjeh – ali ono što mu je nedostajalo bio je mir.
- Neočekivano kucanje na vratima prekinulo je njegovu samoću. Na pragu je stajala žena, mokra do kože, sa malim djetetom u naručju. Glas joj je bio drhtav, ali odlučan: „Mogu li da očistim vašu kuću za tanjir hrane? Nisam jela dva dana.“ U trenutku kada je podigla pogled, Julian je ostao bez daha. „Emily?“ izgovorio je, dok mu se pred očima ukazivalo lice koje nije vidio punih sedam godina.
Bila je to njegova davno izgubljena ljubav, nestala bez riječi i bez pozdrava. Sada je stajala pred njim u dronjcima, tražeći samo hranu za sebe i kćerku. Julianov pogled je pao na djevojčicu sa zlatnim kovrdžama i plavim očima. Srce mu je poskočilo dok je pitao: „Je li ona… moja?“ Emily je ćutala, a napetost između njih rasla je poput oluje.
Uveo ih je unutra, dao im hranu i posmatrao djevojčicu kako zahvalno uzima jagodu sa stola. „Kako se zove?“ upitao je, a kada je Emily izgovorila „Lila“, Julian se sledio. Bilo je to ime koje su nekada, u prošlom životu, izabrali za svoju zamišljenu kćerku.
U tišini koja je pekla više nego riječi, Julian je pitao zašto je nestala. Emily je tada otvorila dušu. Saznala je da je trudna baš kada je njegova kompanija izašla na berzu. Radio je dvadeset sati dnevno i nije htjela da mu bude teret. Ubrzo je otkrila i strašnu dijagnozu – rak. „Nisam znala da li ću preživjeti. Nisam htjela da biraš između mene i svojih snova,“ rekla je kroz suze.
Julianove ruke su zadrhtale. Gledao je u Emily i u Lilu i shvatio šta je sve propustio. Ona se porađala sama, liječila sama, preživljavala sama – dok je on živio u raskoši, misleći da ga je napustila. „Mogao sam da ti pomognem. Mogao sam da budem tu,“ izgovorio je slomljenim glasom.
Emily nije tražila oproštaj. Došla je samo po hranu za svoje dijete. Ali Julian nije mogao da pusti da ponovo odu. „Ne ideš nikuda večeras. Oboje ostajete,“ rekao je odlučno.
Kasnije te noći, dok je mala Lila spavala na spratu, Julian i Emily sjedili su na terasi, slušajući kišu. U zraku se osjećala težina izgubljenih godina, ali i mogućnost novog početka. Emily je tiho priznala: „I dalje te volim.“ Julian je zatvorio oči i odgovorio: „I ja tebe. Samo mi daj priliku da ispravim sve.“
Strah je još bio prisutan, ali prvi put nakon dugo vremena, Emily je u sebi osjetila tračak nade. „Polako,“ rekla je. „Zaslužujemo miran početak.“ Julian je uzeo njenu ruku i šapnuo: „Ovaj put nećeš biti sama.“
I dok je vjetar šuštao kroz borove, činilo se da se praznine koje su ih godinama razdvajale polako počinju popunjavati. Možda im je kišna noć donijela ono što su oboje najviše željeli – drugu šansu za porodicu i ljubav.
