Smrt pevačice Done Ares 2017. godine ostavila je dubok trag u muzičkom svetu i u srcima onih koji su je poznavali. Njena borba sa bolešću bila je duga i iscrpljujuća, a kraj te borbe doneo je tugu ne samo njenoj porodici, već i brojnim poštovaocima njenog talenta.
- Posebno dirljiva ostala je priča o njenoj majci Ajki Kolaković, koja je kasnije, na sceni jednog muzičkog takmičenja, odlučila da ispuni ćerkinu poslednju želju. To nije bio samo nastup, već trenutak u kojem su emocije preplavile i publiku i samu majku, ostavljajući snažan pečat svima koji su ga doživeli.
Kada je Ajka izašla na scenu, publika ju je dočekala aplauzom koji nije prestajao. U tom aplauzu osećala se zahvalnost i poštovanje prema Doinoj ostavštini. Suze su tekle niz obraze prisutnih, ali i niz lice majke koja je imala snage da peva, podsećajući sve na ćerkin glas i na ono što je značila muzičkoj sceni. Voditelj Žika Jakšić tada je kroz emocije izgovorio rečenice koje su preneli brojni domaći mediji: „Niko nije izazvao ovakvu vrstu emocije.“ Time je naglasio koliko je Dona bila posebna i koliko su njene pesme ostavile trag.
- Ajka je, iako vidno potresena, pronašla snagu da kaže ono što joj je srce diktiralo. „Ona će živeti i kad ja odem, njena dela će ostati. Mi smo svi ovde samo privremeno,“ rekla je, pokazujući koliko su duboki tragovi koje je ćerka ostavila. Govorila je o bolu koji je prošla, o tome kako je izgledalo izgubiti dete i kako su njihovi zajednički planovi ostali nedovršeni. Čak su, otkrila je, imale ideju da snimaju zajedno i da stvaraju u studiju koji su pripremile u svom domu. Taj plan ostao je samo sećanje, ali i simbol neraskidive veze između majke i ćerke.
Prema pisanju portala Avaz.ba, Dona Ares bila je prepoznata ne samo kao pevačica, već i kao autorka tekstova i muzike, a mnogi su je nazivali simbolom borbe i istrajnosti. Upravo zato je njen odlazak bio tako bolan. Majka je posle tog gubitka dugo ćutala – njen glas bio je ućutkan tugom, nije imala snage da zapeva. Tek nakon vremena uspela je da se vrati muzici, jer su je, kako kaže, uspomene održavale. To što je ponovo pevala nije bilo obično izvođenje, već čin hrabrosti i dokaz da ljubav majke može prevazići i najveću bol.
- Ajka je u jednom intervjuu otvoreno rekla da vreme ne donosi olakšanje. „Verujte mi, vremenom ne postaje lakše, već samo teže. Ko kaže da vreme leči bol – laže,“ izjavila je, naglašavajući da je ono što je održava upravo hrabrost koju joj je ostavila Dona. Kada je pevačica shvatila da joj se bliži kraj, uputila je porodici poslednju lekciju: „Do poslednjeg trena morate biti jaki i boriti se svakog dana iz početka.“ Upravo ta poruka postala je smernica za njene najbliže, ali i za sve koji su je slušali i voleli.
Kako navodi Radio Sarajevo, priče o ljudima poput Done Ares podsećaju javnost na to koliko su umetnici važni i izvan svojih pesama. Njihova dela nisu samo muzika, već i poruke o istrajnosti, hrabrosti i veri u život. Dona je i sama često govorila o tome da umetnost treba da bude utočište, a njene pesme danas su upravo to – utočište za one koji traže snagu u trenucima bola.
Majka je kroz suze priznala da i dalje deluje kao snažna žena, ali da je zapravo veliki emotivac. Prošla je, kako kaže, kroz sve oblike tuge i izgubila ono najdragocenije – dete. Ipak, u toj boli naučila je da snagu pronalazi u sećanju. Ispunjavanjem ćerkinog poslednjeg zahteva, Ajka je zapravo pronašla novi način da je održi živom, jer dok god postoji pesma, postoji i uspomena. Svaka izvedena nota, svaki stih, deo je života koji se ne može izbrisati.
- Novinari Kurir.rs podsećaju da je Dona Ares bila i ostala simbol hrabrosti. Njena majka, kroz ličnu priču, svedoči da tuga nikada ne nestaje, ali da ljubav može pronaći put da preobrazi bol u sećanje puno ponosa. Tako je nastup u emisiji „Nikad nije kasno“ bio mnogo više od muzičkog trenutka – bio je to čin ljubavi, oproštaja i trajnog sećanja.
Na kraju, ono što ostaje iza jedne umetnice nisu samo pesme. Ostaje i primer kako se može živeti dostojanstveno i kako se, čak i u najtežim trenucima, može boriti do kraja. Dona Ares ostavila je muziku, snagu i ljubav, a njena majka čuva te darove kao najveće blago. Upravo u toj snazi leži odgovor na pitanje kako se nastavlja život posle gubitka: kroz uspomene koje podsećaju da oni koji odu zapravo nikada nisu potpuno nestali.
