U današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču koja je obišla cijeli svijet i koja mnoge ljude osvijestila.Ostanite s nama do kraja članka i pročiatajte ovu emotivnu priču.
Životna priča jednog muškarca pokazuje koliko duboke ožiljke može ostaviti detinjstvo obeleženo napuštanjem i koliko se ti ožiljci prenose i u odrasle godine. On je dete razvedenih roditelja, a napustila su ga i majka i otac. Njegovo odrastanje obeležila je praznina, a jedina sigurnost bili su baba i deda koji su ga podigli.
- Kako priča njegova baka, oba puta kada su mu roditelji rekli da odlaze, dečak je do kasno u noć stajao na terasi i plakao, čekajući da se vrate. Taj prizor ostao je zauvek urezan – dete koje se nada i nada, iako duboko zna da ih neće biti. Upravo to iskustvo napuštanja oblikovalo je njegovu kasniju ličnost, njegove strahove i način na koji gradi odnose.
Danas, kao odrastao čovek, on je muž i otac dve devojčice. U braku je sedam godina i stvorio je porodicu koju voli svim srcem. Ali rane iz detinjstva nisu nestale. Svaki put kada njegova supruga odlazi kod svojih roditelja za vikend, vodeći ćerke sa sobom dok on ostaje da radi, u njemu se ponovo budi onaj mali dečak sa terase. Polazak na put prati suzama, grljenjem i bolnim rastankom. On plače, pozdravlja se i drži devojčice kao da će ih izgubiti zauvek.
Supruga priznaje da zna da se ubrzo smiri, ali tih pola sata pred odlazak uvek je teško i bolno. Ona razume da ga život „pokidao“, da ga je detinjstvo obeležilo strahom od gubitka. Odrastao je s osećajem da su oni koje je najviše voleo – otišli. Zato sada svaki rastanak, pa makar i kratak, u njemu budi uspomene na bol i napuštanje.
Kako piše Blic Žena, posledice napuštanja u detinjstvu mogu biti duboke i trajne. Stručnjaci ističu da deca koja su odrastala bez roditelja ili su ih doživela kao nestalne figure često razvijaju anksioznost i preteranu potrebu za bliskošću. Kasnije u životu, čak i kada imaju stabilnu porodicu, nesvesno strahuju da će je izgubiti. Taj strah se javlja u malim trenucima – poput rastanaka koji bi za druge bili sasvim obični.
- Na portalu Kurir Stil navodi se da su ovakvi obrasci česti i da se često prenose u partnerske odnose. Ljudi koji su rano osetili bol odvajanja često su preosetljivi na separaciju, bilo da je reč o partneru ili deci. Njihove reakcije mogu delovati preterano, ali zapravo su duboko ukorenjene u traumatičnim iskustvima. Zbog toga je važno da partner pokaže razumevanje i nežnost, ali i da takva osoba, ako je moguće, potraži stručnu pomoć kako bi naučila da živi sa tim osećajem.
Slično piše i Politika, podsećajući da trauma napuštanja nije samo psihološko pitanje, već i egzistencijalno. Ona oblikuje čovekovu percepciju sebe, drugih i sveta. Kada dete odraste verujući da može biti ostavljeno, teško mu je da u odraslom dobu veruje da je zaista vredno ljubavi i trajne povezanosti. Takvi ljudi se često bore sa sopstvenim demonima i tek kroz ljubav svoje porodice uspevaju da izgrade osećaj sigurnosti.
U ovom slučaju, supruga svesno bira da razume i podrži svog muža. Ona zna da iza njegovih suza ne stoji slabost, već bolno sećanje. Njegovo plakanje nije strah od vikenda bez njih, već strah od ponovnog gubitka. To je način na koji njegov organizam i emocije reaguju na svaku vrstu odvajanja.
Ova priča podseća koliko je važno pružiti ljubav i sigurnost deci od najranijeg uzrasta. Jer, rana iskustva oblikuju ceo život – i ono što roditelji učine ili ne učine, deca pamte. Ljubav i stabilnost su temelj na kojem odrastaju odrasli ljudi koji znaju voleti i verovati.
- Za kraj, ostaje poruka da iako prošlost ne možemo promeniti, sadašnjost može da zaleči mnoge rane. Porodica koju je ovaj čovek stvorio njegov je lek – supruga koja ga razume i deca koja mu pružaju ljubav. Iako će ožiljci ostati, svaki njihov zagrljaj podseća ga da sada ima ono što mu je nekada nedostajalo – sigurnu luku kojoj se uvek vraća.
