Romantična večer ne mora uvek izgledati onako kako žene zamišljaju – ponekad se pretvori u neočekivani scenario koji će se dugo prepričavati. Upravo takvo iskustvo doživela je korisnica Tvitera po imenu Olja, koja je svojim objavama nasmejala hiljade ljudi.
- Ona i suprug otputovali su u selo, u vreme kada je napolju vladao pravi zimski pejzaž. Sneg je padao, vatra u peći tiho je pucketała, struja je nestala pa su prostoriju obasjale sveće. Idila koju bi mnogi opisali kao savršenu scenografiju za romantičnu večer pretvorila se, međutim, u nešto sasvim drugo.
Olja je svog muža šaljivo nazvala „svekrvin sin“, naglašavajući već na početku da ceo doživljaj posmatra s duhovite strane. Umesto da trenutak iskoristi za nežne reči, muziku ili razgovor, njen suprug hladnokrvno je predložio: „Aj da kuvamo pihtije!“ Upravo u tom trenutku savršena idila poprimila je ton domaćinske realnosti.
- Komentari na ovu objavu ubrzo su preplavili mreže, a većinom su ih ostavljale žene. Jedna od njih primetila je da romantike tu možda nema, ali da ekonomičnost zaslužuje sve pohvale. „Vatra već gori, struja ne treba za dugo kuvanje, napolju sneg pa ni frižider nije potreban“, napisala je šaljivo. Zaključak je bio jasan – ako muškarac misli na praktične stvari, žena ima pravo da razmišlja o sopstvenim zadovoljstvima, pa makar to bio i šoping.
Na kraju, Olja je u svom prepoznatljivo ironičnom stilu rezimirala veče. „Kuvаli smo pihtije. Tačnije – on kuvao, ja prala masne sudove. Je*em ti život i zimsku idilu.“ Time je jasno stavila do znanja da je večer završila manje kao romansa, a više kao obično kućno zaduženje.
- Ipak, upravo takvi trenuci, u kojima se očekivana romantika pretvara u komičnu svakodnevicu, često ostaju najduže u sećanju. Olja je u šali zaključila da su žene „uvek žrtve muškaraca“, ali u ovom slučaju – žrtva nije bila ljubav, već pihtije.
BONUS TEKST
Godinama je porodica smatrala da su priče starog čoveka samo rezultat bolesti i pogoršane demencije. Njegove tvrdnje da noću vidi misterioznog posetioca koji se kreće oko kuće odbacivali su kao halucinacije. Smatrali su da je to samo još jedan bolni simptom starosti, i nisu mu verovali ni kada je uporno ponavljao svoje viđenje. Tek mnogo kasnije, kada su se vrata zatvorila iza njegovog života, na površinu je isplivala istina koja je promenila sve.
- U poslednjoj godini života, deda se mučio s održavanjem veze sa stvarnošću. Sve češće je govorio da oko kuće vidi čoveka, da neko kruži dvorištem, da posmatra kroz prozore. Članovi porodice, uplašeni njegovim rečima, poverovali su da je u pitanju samo bolest. Njegove priče postale su predmet tihih šala i strepnje, a kako je bolest napredovala, odlučili su da ga smeste u starački dom. Tamo je proveo svoje poslednje mesece, daleko od kuće, često omamljen lekovima koji su ga pretvarali u senku čoveka kakav je bio.
Na dan sahrane, kada su se okupili prijatelji, rodbina i poznanici, među njima se pojavio i nepoznat čovek. Bio je tih, nenametljiv, ali njegovo prisustvo izazvalo je nelagodu. Niko od bližnjih ga nije poznavao, a opet se ponašao kao da mu je mesto baš tu. Iako u malim mestima nije neobično da se na pogrebima pojave ljudi koji su pokojnika poznavali u nekom periodu života, porodica je taj prizor zapamtila. Kasnije će shvatiti da je upravo on bio ključ dedinih priča koje su godinama odbacivali.
- IZVOR (naglašeno): Blic.rs je u svojim pričama o sličnim porodičnim tajnama podsećao koliko se često dešava da porodice ne veruju bolesnicima koji govore o “nevidljivim posetiocima”. Stručnjaci su za ovaj list naglasili da nije svaka priča plod halucinacije, jer stariji ljudi ponekad u svojim sećanjima ili opažanjima kriju tragove stvarnih događaja koje okolina zanemaruje. Upravo zato slučajevi poput ovog izazivaju toliko emocija.
Kako je vreme prolazilo, porodica je nastavila sa životom. Ipak, baka je jednog dana, gotovo nehajno, spomenula tog istog čoveka – predstavila ga je kao starog prijatelja kojeg sada viđa sve češće. Upoznali su ga u crkvi, i porodici je to u prvi mah delovalo simpatično. Mislili su da je reč o poznanstvu koje joj unosi utehu nakon gubitka muža. Ali ubrzo su stvari poprimile drugačiji ton – baka je spomenula njihovu treću godišnjicu. Tada je svima postalo jasno da se njihov odnosže znatno duže nego što su verovali.
- Tačan trenutak šoka nastupio je kada su povezali vreme: deda je umro pre dve godine, a baka je govorila o trećoj godišnjici. Čovek koga je deda mesecima ranije viđao oko kuće bio je upravo taj “prijatelj”. On nije bio fantazija, već stvarna osoba koja se kretala oko njihove kuće, ulazila u tišinu njihovih večeri i bila povod zbog kojeg su svi poverovali da deda gubi razum. Užasna ironija bila je u tome što je dedina poslednja godina života protekla pod sedativima, jer su njegove priče o “čoveku iz dvorišta” proglašene bolesnim maštarijama.
IZVOR (naglašeno): Avaz.ba je u rubrici o porodičnim dramama preneo slične priče i naglasio da ovakve situacije razotkrivaju skrivene slojeve porodičnih odnosa. U tekstovima se podseća da poverenje u reči starijih, čak i kada deluju nerazumne, može sprečiti tragične nesporazume. Studije koje su citirali psiholozi iz regiona ukazuju da su stariji ljudi često podcenjeni u svojim opažanjima, iako njihova iskustva ponekad otkrivaju neprijatne istine.
- Korisnik koji je ovu priču podelio na forumu opisao je kako se porodica osećala izdano i prevareno. Godinama su mislili da deda izmišlja ili umišlja, a zapravo je govorio istinu. Njihova baka, spolja blaga i nevina, živela je dvostruki život i skrivala vezu sa čovekom kojeg je deda prepoznavao i u trenucima kad mu je um nestajao. Ona nikada nije otvoreno priznala prirodu tog odnosa, ali njen komentar o godišnjici bio je dovoljan da svima sve postane jasno.
