Postoje priče koje ostavljaju neizbrisiv trag, ne samo zbog događaja, već i zbog tišine i pitanja koja ostaju bez odgovora. Jedna od takvih priča je ona o malom Saši, dečaku čiji je nestanak zauvek promenio živote njegove porodice i zajednice.
- Njegova svakodnevica, koja je nekada bila ispunjena igrom, smehom i snovima o budućnosti, u jednom trenutku je prekinuta, ostavljajući prazninu koju ni godine nisu uspeli da popune.
Kasno popodne, dok je sunce još obasjavalo mirnu ulicu, Saša se spremao za fudbalski trening. Vezivao je pertle na svojim omiljenim patikama, sanjajući o danu kada će stati na teren, postignuti prvi gol i osetiti aplauze publike. Majka ga je pozivala iz kuhinje, pružajući mu flašicu vode i upozoravajući ga: „Samo nemoj da trčiš preko ulice.“ Njihov poslednji zagrljaj i poljubac u kosu bili su tihi trenutak ljubavi i brige. Niko tada nije mogao ni slutiti da će to biti poslednji razgovor između majke i sina.
- Kada se Saša nije vratio sa treninga, majka je u početku mislila da je otišao kod prijatelja ili se zadržao. Međutim, sati su prolazili, a noć je padala – njega nije bilo. Strah je brzo zamenio nadu, a nemir prerastao u paniku. Policija je ubrzo uključena, a potraga obuhvatila je škole, parkove i šume. Njegova fotografija osvanula je na stubovima i bilbordima, dok je majka neumorno obilazila svaki kutak grada. Ponekad bi mislila da ga čuje kako trči hodnikom, ili bi u prolazu među decom prepoznala lice koje podseća na njega. U srcu je svaki dan vodila borbu između bola i nade: „Ako ja ne čekam svog sina, ko će?“ govorila je prijateljici, odlučna da nikada ne odustane.
Dvadeset i dve godine prošle su u tihom iščekivanju. Tada se dogodilo nešto neočekivano što je potreslo sve njene osećaje. Njena prijateljica je na poslu primila paket adresiran na Verku K., majku nestalog dečaka. Kada ga je otvorila, ugledala je patike u kojima je Saša otišao tog poslednjeg dana, a pored njih list papira ispisan dečjom rukom. Poruka je glasila: „Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.“ Taj trenutak probudio je u njoj novu buru emocija – bol, ali i tračak nade.
- Odakle je poruka stigla nakon toliko godina? Ko je čuvao patike sve to vreme i zašto su stigle baš tada? Policija je pokušala da prati trag paketa, ali odgovor nikada nije pronađen. Za Verku, poruka je postala svetinja, simbol neprekinute veze sa sinom. Svakog jutra dodirivala je papir i čitala ga kao da razgovara sa Sašom, pronalazeći utehu u svakoj reči: „To je moj Saša, moj dečak.“ Iako je mnogo pitanja ostalo bez odgovora, u toj jednostavnoj rečenici bila je snaga da izdrži i nastavi dalje.
Ova priča je svedočanstvo o snazi majčinske ljubavi i nadi koja opstaje čak i onda kada vreme briše tragove. Nestanak jednog dečaka postao je rana koja nikada ne zaceljuje, ali i priča koja pokazuje da ljubav može nadživeti bol, godine i tišinu. Poruka koju je Verka primila posle više od dve decenije dokaz je da Saša nije zaboravio svoju majku i da veza između njih traje i onda kada je odsustvo najduže i najteže.
Domaći izvori dodatno potvrđuju koliko ovakve priče pogađaju srce javnosti. Prema portalu Blic.rs, slučajevi nestalih dece izazivaju veliku medijsku pažnju i mobilizuju zajednicu u potrazi za rešenjem. Telegraf.rs je istakao kako dugogodišnje traganje za nestalom decom oblikuje sudbine porodica, dok RTS.rs podseća na značaj podrške i solidarnosti, jer upravo ona pomaže preživljavanje bola i očuvanje nade.
- Za Verku, svaka nova godina, mesec i dan počinju i završavaju se sa jednostavnim rečima njenog sina: „Mama, volim te.“ Iako svet možda nikada neće saznati šta se tačno dogodilo sa Sašom, za nju je svaki susret sa porukom potvrda da je njihova veza nepokolebljiva. Ova priča ostaje simbol nade, ljubavi i trajnog sećanja, dokaz da čak i u najmračnijim trenucima svetlost ljubavi može da pronađe put.
