Priča o Jevgeniju Guščinu, čoveku iz Omske oblasti, danas izgleda kao scenario najmračnijeg trilera, ali je nažalost stvarnost. Tek posle gotovo dve decenije, otkrivene su stravične istine o njegovim delima – i to sasvim slučajno, kroz najobičniju sinovljevu želju da svojoj majci čestita praznik.
- Na Dan žena, 8. marta 2020. godine, Anton Vasilek došao je u svoje rodno selo Luzino da majci donese cveće i tortu. Međutim, u stanu ju je dočekala jeziva tišina. Prašina, zatvorena vrata i komšije koje su tvrdile da je nisu videle mesecima. Anton nije znao da je njegova majka Larisa već odavno mrtva – ubio ju je čovek s kojim je živela, a njen telefon koristio da bi održavao iluziju života.
Ali koreni tragedije nisu počeli 2019. već daleke 2001. godine.
Tada je u istom selu nestao Fjodor, otac Jevgenija i suprug Tamare Guščine. Tog leta otišao je navodno u Omsk da kupi građevinski materijal i nikada se nije vratio. Policija je, površna i nezainteresovana, slučaj ubrzo stavila u fioku. Tamara i deca – Jevgenij i njegova sestra Olga – ponavljali su priču da je otišao, ali istina je bila daleko mračnija. Tek 19 godina kasnije isplivalo je priznanje: mladi Jevgenij je, tokom porodične svađe, ubio oca čekićem, a majka mu je pomogla da telo zakopa u obližnjoj šumi.
Dok je istina spavala u tišini groba, život je išao dalje. Jevgenij je postao alkoholičar, izbačen s fakulteta, poznat komšijama po pijanstvima i nasilju. Majka je umrla 2014. godine, a on je nastavio da živi sa sestrom. I upravo tada, kada se činilo da ga je život potpuno progutao, upoznao je novu partnerku – Larisu Vasilek.
Larisa, starija od njega gotovo 15 godina, nije se obazirala na razliku u godinama. Uselila se kod Jevgenija i Olge i ubrzo počela da deli sa njim i ljubav i njegovu sklonost alkoholu. Imala je odraslog sina Antona s kojim je redovno komunicirala – sve do jeseni 2019. godine, kada se ton njenih poruka iznenada promenio.
Od tada su stizali kratki, hladni odgovori: „Dobro sam, ne brini, bavi se svojim poslom.“ Anton nije znao da iza tih poruka ne stoji njegova majka, već ubica.
- Kobnog dana, tokom pijanke, Larisa je optužila Jevgenija da je vara, a on je u besu posegao za nožem. Jedan udarac bio je dovoljan da njen život zauvek prestane. Njegova sestra, koja je već jednom bila prisutna kada je ubio, ponovo je bila uvučena u tišinu i saučesništvo.
Jevgenij je primenio isti obrazac – raskomadao je telo, sakrio delove u šumi i spalio tragove. Potom je uzeo njen telefon i nastavio da „glumi“ živu Larisinu prepiske. Šest meseci sin je mislio da piše majci, dok je zapravo razgovarao sa ubicom.
Tek kada je Anton 2020. lično došao, sve se razotkrilo. Stan je bio prazan, a komšije su potvrdile da Larisu nisu videle pola godine. Policija je odmah privela Jevgenija, koji je u početku poricao, ali je pao na poligrafu. Tada je izjavio: „Želim mirno da spavam“ – i priznao ne samo ubistvo Larise, već i oca Fjodora, počinjeno 19 godina ranije.
Njegova ispovest bila je jeziva. Govorio je bez kajanja, detaljno opisujući kako je sahranjivao tela i manipulisao ljudima oko sebe. Sestra Olga, koja je decenijama ćutala o porodičnoj tajni, slomila se i završila na psihijatrijskom lečenju.
Pravno gledano, za očevu smrt Jevgenij nije mogao biti kažnjen – ubistvo je palo u zastaru. Ali za ubistvo Larise sud ga je osudio na 10 godina zatvora u kaznenoj koloniji strogog režima. Njegovo ime sada stoji kao opomena – ne samo zbog počinjenog zločina, već i zbog dve decenije laži i ćutanja koje su razorile više života nego sam čin ubistva.
- Najtragičniju ulogu u ovoj priči nosi Anton. Šest meseci dopisivao se sa ubicom, verujući da i dalje ima majku. Kada je saznao istinu, ostao je bez reči – i bez nje zauvek.
Sestra Olga i dalje živi u paklu trauma, boreći se s dugovima i sećanjima. Jevgenij Guščin, sada osuđenik, čeka 2031. godinu kao datum kada će ponovo kročiti na slobodu.
Ova priča iz Luzina pokazuje koliko zlo može da se krije iza zidova običnih kuća. Gotovo 20 godina trebalo je da se otkriju dela čoveka koji je istovremeno bio sin, brat, partner i ubica.
