Dok većina prolaznih datuma u kalendaru često prođe nezapaženo, dan kada se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi obeležava Sveta velikomučenica Marina, u narodu poznatija kao Ognjena Marija, zauzima posebno mesto.
- Iako ne nosi status crvenog slova, ovaj praznik se duboko poštuje, naročito među ženama, koje ga u velikom broju obeležavaju postom i molitvom, uz strogo poštovanje običaja – ništa se ne radi u kući niti u polju. Veruje se da bi narušavanje tih pravila moglo izazvati gnev neba, jer Ognjena Marija nije samo svetiteljka – već i simbol Božjeg ognja.
Priča o njoj nosi snažan naboj stradanja, hrabrosti i vere. Rođena u Antiohiji, u porodici koja nije poznavala hrišćanstvo, Marina je još kao devojčica čula za Hrista. Već tada je, vođena čistom dečjom verom, odlučila da mu posveti svoj život. Odbila je brak, posvetila se Bogu i željno iščekivala dan kada će, kako je verovala, postati mučenica u ime Hristovo. Ta želja ju je skupo koštala – njen sopstveni otac ju je odbacio kada je saznao da je prešla u hrišćanstvo, smatrajući to sramotom.
- Njena hrabrost postaje još očiglednija kada ju je carskim namesnikom Olimvrijem pokušao naterati da se odrekne vere. Ponuđena mu kao nevesta, Marina je bez oklevanja odbila, rekavši da neće služiti mrtvim idolima, već samo živome Bogu. Ta odlučnost je koštala – bila je mučena, bacana u tamnicu, izložena ognju i vodi, ali ni tada nije posustala. Prema predanju, u trenucima najveće patnje, pojavljivale su se nebeske vizije – zmija koja iščezava nakon znaka krsta, golubica koja joj donosi glas neba, i Hristos koji joj se javlja neposredno pred smrt.
Uprkos užasnim mukama, Marina je ostala čvrsta. Kada su sve svetovne kazne iscrpele svoju snagu nad njenim telom, presuđena je – posečena mačem u vreme cara Dioklecijana. Ali, njena priča nije završena smrću. Veruje se da je dušom nastavila živeti, kako u nebesima, tako i u srcima onih koji je slave. Njeno ime danas priziva oganj – ne samo onaj koji gori u prirodi, već i duhovni oganj koji rasvetljava veru i moralne vrednosti.
Posebno značenje ovaj dan ima u narodnoj tradiciji. U srpskim selima i manjim gradovima, mnoge porodice koje su doživele gubitke od gromova, požara ili oluja, uzimaju Ognjenu Mariju za svoju zaštitnicu. Tako je nastala izreka: „Ko slavi Ognjenu Mariju, siguran je u letinu“. Praznik se često posmatra kao granica između nesreće i blagostanja, te se veruje da kiša i grmljavina na taj dan najavljuju teške godine, a mirno vreme donosi napredak.
- Portal Politika u jednom od svojih tekstova navodi da se u ruralnim krajevima Srbije praznik obeležava sa istom ozbiljnošću kao i veliki crkveni praznici, uz strogu zabranu bilo kakvih kućnih poslova. Vernici često pale sveće i posvećuju ih ne samo Ognjenoj Mariji, već i svim članovima porodice, moleći se za zdravlje, zaštitu i rodnu godinu.
Slično tome, prema informacijama sa portala RTS, Ognjena Marija u nekim krajevima ima gotovo mitološku težinu – narod veruje da je ona gospodarica vatre i oluje, te da u njen dan valja izbegavati konflikte, bučne proslave, pa čak i podizanje glasa. Mir i tišina se poštuju kao vid molitve, i mnogi veruju da će im upravo taj dan oblikovati ostatak godine.
- Na portalu Blic, u rubrici “Narodni običaji”, istaknuto je da se Ognjena Marija često doživljava kao dan tihe unutrašnje obnove, gde se žene povlače iz svakodnevnih obaveza i preispituju svoje odnose sa članovima porodice, verom i sobom. U tom smislu, praznik ima i snažnu duhovno-psihološku komponentu, jer podseća na žensku snagu, požrtvovanost i veru.
Na kraju, iako se možda ne nalazi u crvenom kalendaru crkvenih praznika, Ognjena Marija svojom simbolikom i istorijskom težinom prevazilazi status običnog datuma. Ona podseća na snagu vere, moć unutrašnje svetlosti i sposobnost čoveka da istraje čak i u najmračnijim trenucima. I možda upravo zato, ovaj dan u narodu živi kao vatrena svetlost, tiha, ali postojana – poput plamena koji nikada ne gubi svoju snagu.
