Od svega što je Mlađan Radivojević verovao da zna o svom životu, jedina stvar koja se pokazala kao istinita bio je njegov datum rođenja.
- Ime koje je nosio, kao i ljudi koje je smatrao roditeljima, pokazali su se kao deo priče u kojoj je on bio samo dete koje je završilo u pogrešnoj porodici. Punih 40 godina živeo je u uverenju da mu je majka nastradala kada je bio beba, a da su ga kao siroče usvojili Verica i Miroslav, bračni par koji se dugo borio s neplodnošću.
Njegova sudbina počela je da se menja kada je odlučio da potraži svoj usvojiteljski dosije. Tada se suočio sa nizom nepravilnosti: dve prijave rođenja, ime majke koje ne postoji ni u jednoj zvaničnoj evidenciji, izostanak odgovora od institucija, zatim troipogodišnja istraga, pa čak 17 DNK analiza. Ipak, na kraju svega, desilo se ono što ni sam nije mogao da zamisli – pronašao je svoje biološke roditelje, koji su živeli samo 18 kilometara od njega.
Njegova usvojiteljka, Verica, ispričala je da su mu sina doneli u bolničkom čaršafu i ostavili ga pored štale. Nije imala pojma o njegovom poreklu, već su joj rekli da dete može i da se zameni ako joj ne odgovara. Bila je presrećna što ga je dobila i nikada nije posumnjala da se iza svega krije teška priča.
Za Milicu i Radišu Milojević, taj 3. mart 1981. godine trebalo je da bude najradosniji dan – dan kada će dobiti dete. Umesto toga, rečeno im je da im je beba preminula. Milici, pravoj majci, godinama su ponavljali laž, ali ona nikada nije u potpunosti poverovala. Nosila je osećaj da je njen sin živ, da negde postoji i da odrasta.
- Verica i njen muž, iako su dete prihvatili iskreno i s ljubavlju, nisu znali da je ono do njih stiglo na nelegalan način. Verica tvrdi da nikada ne bi pristala da ga uzme da je znala da je ukraden. Ističe da su ljudi iz socijalne službe sve znali, ali su ćutali i skrivali informacije, računajući da nikada neće biti otkriveni.
- Mlađan je saznao da je usvojen još kao dete, ali je potragu za biološkom porodicom započeo tek kada se oženio. Ubrzo je shvatio da je većina dokumenata koje je imao – lažna. Postojale su dve verzije njegovog porekla: u jednoj je navedena maloletnica kao majka, a u drugoj neka sasvim druga žena. Dve prijave rođenja sa neslaganjima u datumima, imenima i drugim podacima podstakle su ga da nastavi traganje.
Uvidom u matične knjige, otkrio je da je rođen jedan dan ranije nego što piše u dokumentima. Niz je detalja koji su ukazivali na to da nešto nije u redu. Kada se konačno približio istini, pozvan je da upozna svoju biološku porodicu. Tada je, na prvi pogled, prepoznao čoveka koji izgleda isto kao on – bio je to njegov rođeni brat.
Susret sa biološkom majkom bio je emotivan i zbunjujući. Ona ga je dočekala rečima: „Ajde, Mićo“, misleći da je on njen sin koji se vratio kući. Potvrdu su doneli rezultati tri DNK analize, koje su konačno dokazale da je Milica Milojević njegova biološka majka. Istovremeno je saznao da ima i brata i sestru, koje do tada nije poznavao.
Danas, Mlađan redovno posećuje svoje biološke roditelje, dva puta nedeljno. U međuvremenu, nije prekinuo kontakt ni sa svojom usvojiteljkom. Kako sam kaže, obe majke voli i poštuje. Milica često sedi pored prozora i osmatra kada će joj sin doći u posetu. Za nju je to ispunjenje višedecenijske nade.
Priča o Mlađanu svedoči o duboko ukorenjenim nepravilnostima u sistemu, ali i o neuništivoj vezi između majke i deteta. Pokazuje koliko istina može biti zakopana, ali i koliko je snažna volja da se ona, uprkos svemu, na kraju otkrije.
