Narod Hunza, poznat i kao Buruši, živi u izolovanoj dolini na krajnjem severu Pakistana, u regiji Gilgit-Baltistan, tik uz granicu s Himalajima. Ovaj planinski narod već decenijama fascinira svetske naučnike i putnike jer se smatra jednim od najzdravijih naroda na svetu.
- U središtu njihove svakodnevnice nalazi se jedna posebna namirnica – kajsija – koja, prema brojnim teorijama, ima ključnu ulogu u njihovoj dugovečnosti i izuzetnom zdravlju.Iako ne postoje zvanični zapisi o rođenju ili empirijski medicinski podaci koji bi tačno potvrdili njihovu dugovečnost, veruje se da Hunze žive i do 120, pa čak i 145 godina. Zapanjujuće su i tvrdnje da žene mogu da rađaju i u šezdesetim godinama života, a maligni tumori i teške bolesti gotovo da ne postoje među njima.
Dok u ostatku Pakistana prosečan životni vek iznosi oko 67 godina, život u dolini Hunza odvija se pod drugačijim uslovima. Čista planinska voda, vazduh bez zagađenja, fizički aktivan život, i što je najvažnije – jednostavna, neprerađena ishrana – čine osnovu njihove vitalnosti.
- Kajsije, kako sveže tako i osušene, su osnovna hrana u njihovoj ishrani. Osim što ih svakodnevno konzumiraju, Hunze posebno koriste koštice kajsije, koje melju i koriste za dobijanje ulja. Tokom perioda posta, koji može trajati i više nedelja, hrane se isključivo sokom od kajsije i njenim košticama. Ova navika u velikoj meri doprinosi detoksikaciji organizma i jačanju imuniteta.
Njihov jelovnik se oslanja na lokalno uzgajane žitarice, povrće i voće, dok se meso konzumira vrlo retko, uglavnom u svečanim prilikama. Prerađena hrana, industrijski šećeri i masnoće potpuno su odsutni iz njihove svakodnevice. Pored kajsije, važnu ulogu imaju proso, ječam, krompir i mahunarke, koje unose u organizam u jednostavnom, termički minimalno obrađenom obliku.
- Pored ishrane, Hunze su poznati po tome što praktično svakodnevno vežbaju, hodaju velike udaljenosti kroz planinske predele, a meditacija i joga su deo njihove rutine. Njihovo psihofizičko zdravlje odražava se i u mirnom životnom ritmu, odsustvu stresa i kolektivnoj filozofiji ravnoteže i prirodnosti.
Zanimljivo je da se njihov jezik, buruški, ne može svrstati u nijednu poznatu lingvističku grupu u njihovoj okolini. Zbog svetlije puti i posebnog dijalekta, postoje teorije da potiču od vojnika Aleksandra Makedonskog, koji su se povukli iz njegovih pohoda i ostali da žive u planinama.
- Još jedan aspekt njihove kulture koji fascinira je najzdraviji hleb na svetu, koji spravljaju od proklijalog žita i bez dodatka kvasca. Ova vrsta hleba je bogata enzimima, vlaknima i vitaminima, i za razliku od industrijskog, ne opterećuje probavni sistem.
Pored toga, voda iz glečera, koju svakodnevno piju, bogata je mineralima, a siromašna zagađivačima. Mnogi stručnjaci veruju da ova voda ima alkalna svojstva, što dodatno doprinosi alkalnoj ravnoteži organizma, jednoj od ključnih pretpostavki za dug i zdrav život.
- Na kraju, ono što Hunze čini posebnima nije samo kajsija, već celokupan način života – jednostavan, skroman, prirodan i povezan sa ritmom zemlje. Njihov primer potvrđuje da dugovečnost nije rezultat skupih suplemenata i savremene tehnologije, već povratka prirodi, ravnoteže u ishrani i duha, i aktivnog života.
U vremenu brzine, stresa i hemijski obrađene hrane, Hunze ostaju živi podsjetnik da zdravlje počinje tamo gde se priroda ne remeti, a čovek živi u skladu sa sobom i svetom oko sebe.
