U današnjem članku vam donosimo jednu jako tešku i bolnu priču djevojčice koja je doživila tešku sudbiinu od srtrane svojih roditelja.Priča o maloj Pejsli Šultis, devojčici iz američke savezne države Njujork šokirala je javnost i podsetila na brutalnu stvarnost kojoj su neka deca izložena – ne od stranaca, već od vlastitih roditelja.
- Nestala još 2019. godine, kada je imala samo četiri godine, Pejsli je više od dvije i po godine provela u skrovištu ispod stepenica, u kući svog dede u mestu Sogertis, na samo nekoliko sati vožnje od mesta njenog nestanka.U početku, sve je izgledalo kao klasičan slučaj nestanka. Istraga je trajala, porodica je navodno sarađivala, ali su konstantno izbegavali detaljne pretrese kuće. Navodno zbog prava, privatnosti, nedostatka osnova – policiji je više puta bio uskraćen pun pristup prostoru u kojem se dete zapravo nalazilo.
Prava istina otkrivena je tek kada je jedan detektiv, Erik Tajl, tokom još jedne istrage, obratio pažnju na neobičan deo ispod drvenih stepenica. Kada je uperio baterijsku lampu i primetio ćebe, odlučio je da proveri. Iza dasaka, među jastucima i pokrivačima, ugledali su mala stopala – bila je to Pejsli, stisnuta u mračnom prostoru, bez dnevnog svetla, sa majkom Kimberli Kuper, koja u tom trenutku nije imala zakonsko pravo da bude uz nju.
- Pejsli je bila zakonski poverena drugoj porodici, ali njeni roditelji to nisu prihvatili. Umesto da poštuju odluku suda, odlučili su da je sakriju, što je značilo da godinama nije imala pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, vršnjacima – ni osnovnim uslovima za život. Sve to vreme, otac je tvrdio da ne zna gde je dete, a zapravo je bila samo nekoliko metara udaljena.
Najviše je potresla činjenica da, kada su je pronašli, ni ona ni njena majka nisu ispuštale nikakav zvuk. Ta tišina – opisana kao „jeziva“ – ostavila je snažan utisak na istražitelje, jer govori o tome koliko je dete bilo psihički i emocionalno povučeno, možda naučeno da ćuti iz straha, možda zbunjeno dugim boravkom u izolaciji.
- Policija je izvestila da je prostor bio hladan, mračan i vlažan, a da su znaci ukazivali na to da je korišćen namenski – svaki put kad bi vlasti dolazile. Dok je „zvanična“ soba za devojčicu bila uređena u kući, članovi porodice su tvrdili da je to bilo „simbolično“, samo u slučaju da se jednog dana vrati. U stvarnosti, dete je živelo skriveno, izolovano i prepušteno okolnostima koje nijedno biće, a kamoli dete, ne bi smelo da proživljava.
Majka je uhapšena i optužena za ugrožavanje bezbednosti deteta i ometanje u vršenju starateljstva, dok su i otac i deda optuženi, ali su pušteni uz zabranu prilaska devojčici. Pejsli je nakon pronalaska vraćena zakonitom staratelju, i sada je ponovo sa starijom sestrom, u okruženju koje bi joj moglo pomoći da započne oporavak.
- Iako je fizički bila relativno stabilna, stručnjaci su odmah upozorili na moguće dugoročne posledice koje izolacija i manipulacija mogu ostaviti na detetovu psihu. Biće potrebne godine rada, razumevanja i psihološke podrške kako bi Pejsli mogla da razume šta se dogodilo, da izgradi zdravu sliku o sebi i svetu, i da nauči da veruje drugima.
Ova priča otvara mnoga pitanja: kako je moguće da dete ostane sakriveno toliko dugo, iako su vlasti bile tu više puta? Gde su zakazali sistem, zakonski mehanizmi i komunikacija među institucijama? No, najvažnije je da je Pejsli sada na sigurnom, i da, uz stručnu pomoć, može da dobije priliku za novi početak – dostojan deteta koje je preživelo mrak.
