Svetlana, Beograđanka iz urbanog porodičnog miljea, odrasla je bez predrasuda prema mestima porekla. Njeni roditelji uvek su je učili da ljude treba ceniti po karakteru, a ne po tome da li su iz grada ili sa sela. Kada je upoznala Gorana, momka iz jednog sela u okolini Knića, nije ni slutila da će to biti početak puta punog prilagođavanja, sukoba kultura i borbe za lični identitet.
- Njihova ljubav se razvijala u Beogradu, gde su oboje studirali. Goran je brzo postao deo njene porodice, a nakon veridbe, Svetlana je prvi put otišla na selo da upozna njegove. Njegova majka – njena buduća svekrva – delovala je blago i dobronamerno, sa željom da nova članica porodice oseti dobrodošlicu. Porodica je bila imućna, gazdinstvo dobro organizovano, a život na čistom vazduhu delovao je kao idealno mesto za podizanje dece.
Preseljenje na selo došlo je brzo. Fakultet su oboje ostavili, deca su stigla jedna za drugim, a Svetlana se trudila da pronađe svoje mesto u tom novom okruženju. Svekrva joj je u početku pomagala, naročito oko male dece, i činilo se da odnos funkcioniše. Ipak, mali znaci kontrole počeli su da se gomilaju – njeni ručkovi su često završavali u zamrzivaču, a jelo se ono što bi svekrva pripremila. Svetlanin osećaj da nije „dovoljna“ polako je rastao.
- Prvi otvoreni sukob dogodio se kada je zbog obaveza oko deteta zakasnila da dočeka goste svekrvine sestre. Svekrva je prekorila rečima da se „sve ostavlja kada gosti uđu na kapiju“ i da je red dočekati ih kafom i ratlukom. Svetlana se izvinila, iako je osećala da nije pogrešila, već da se očekivalo nešto što joj niko nije jasno rekao.
S vremenom su se problemi produbili. Počela je da oseća finansijsku zavisnost – Goran je radio s ocem, a ona nije bila zaposlena. Svekrva je kontrolisala kupovine, zamerala na izboru kozmetike i često umanjivala vrednost njenih potreba. Svetlana je pokušala da razgovara s mužem, ali nije nailazila na razumevanje. Opravdavao je majku i govorio joj da je preosetljiva.
- Poseban trenutak koji je Svetlana teško podnela dogodio se kada je sela da igra karte sa Goranovim rođacima ispred kuće. Društvo, smeh, piće – sve je bilo prijatno dok svekrva nije došla i oštro je prekinula, poručivši da „ženi nije mesto za stolom s muškarcima“, a pogotovo ne uz pivo. Svetlana je tada prvi put otvoreno odgovorila, poručivši da u Beogradu ne postoji ta podela i da neće prihvatiti pravila koja degradiraju ženu.
Ali vrhunac je došao na sahrani svekrvinog zeta. Očekivalo se da uđe u prostoriju sa pokojnikom, da ga poljubi i ide bosa, bez čarapa, u pogrebnoj povorci. Kada je svekrva videla njene gole noge, reagovala je burno – pred svima je ponizila i optužila za nepoštovanje. To je bio trenutak u kojem je Svetlana izgubila strpljenje i rekla ono što je dugo zadržavala:
„Dosta mi je vaših seljačkih običaja! Na plus 40 neću da nosim čarape, i neću da se stidim svojih navika samo zato što nisu vaše! Ako vam smeta – mogu da se vratim u Beograd. Birajte.“
- Nakon tog sukoba, odnosi su se zahladili. Svekrva je nekoliko dana bila tiha, a potom nastavila komunikaciju samo kad je nužno, najčešće kada su prisutni gosti – da selo ne bi pričalo. Svetlana je naučila kako da balansira – nije se povukla, ali je prestala da pokušava da se uklopi u okruženje koje je nije želelo da prihvati onakvom kakva jeste.
Danas, ona i Goran i dalje žive na selu. Njihov brak opstaje, ali pod stalnim pritiskom kompromisa. Iako život nije onakav kakav je zamišljala, Svetlana je svesna da više ne pristaje da se izgubi u tuđim očekivanjima.
Njena priča je svedočanstvo o tome kako se i u savremenom vremenu žene i dalje bore sa ograničenjima tradicionalnih sredina, i koliko je važno zadržati svoje „ja“, čak i kada to znači sukob s porodicom u koju ste ušli iz ljubavi.
