U zabačenom selu u jugozapadnoj Srbiji živio je čovjek koga su svi znali kao Paju Majstora. Niko ga nije zvao pravim imenom jer ga je cijelo selo znalo po njegovim zlatnim rukama. Popravljao je sve od slavina do peći koje su prestajale da griju u sred zime. Ali koliko god bio vješt sa alatima, jednu stvar nije mogao da popravi: usamljenost.
- Godinama je živio sa majkom koja mu je stalno ponavljala da mu treba neko uz koga će ostariti. Njegovi prijatelji su se ženili, podizali porodice, dok je on svako veče dolazio kući u kojoj je tišina bila preglasna. Ponekad bi majčine riječi odzvanjale dok bi sam večerao. „Sinko, treba ti neko da ti skuva supu i opravi čarape.“
U selu su već kružile priče da se muškarci žene djevojkama iz Albanije, koje dolaze željne porodičnog života, marljive i skromne. Na jednoj večeri, dok je sa komšijama ispijao rakiju, neko mu je rekao da ne čeka predugo, jer bi mogao ostati potpuno sam. Te riječi su mu ostale u glavi i narednih dana razmišljao je više nego ikada ranije.
- Na nagovor rođaka i komšija, obratio se posredniku iz Tutina, koji je već bio poznat po dogovorima sa porodicama iz Albanije. Nakon nekoliko dana, Paja je pristao na sve – bez da vidi sliku, bez da razgovara s budućom suprugom. Iz unutrašnjeg džepa izvadio je kovertu s tri hiljade evra i predao je čovjeku koji mu je garantovao da će mu dovesti pravu osobu.
Kada je konačno došao dan susreta, Paja je obukao svečanu košulju, poprskao se parfemom koji mu je poklonio rođak iz Njemačke, i sa strepnjom čekao da se pojavi žena koja bi mogla postati njegova supruga. Međutim, iz automobila nije izašla mlada djevojka vedrog pogleda, već žena njegovih godina, možda i starija, niska, punačka, s očima koje su nosile neku staru tugu. Bez osmijeha, bez pogleda nade.
- Dok je posrednik objašnjavao da je „ovo najbolje što je mogao da pronađe“, Paja je osjetio kako mu se sve ruši. Pokušao je da se pobuni, rekao da to nije ono što su se dogovorili, ali posrednik je bio hladan: „Dogovor je dogovor. Nema nazad.“Fatima, žena koja je stajala ispred njega, nije razumjela njegove riječi, ali je shvatila pogled. Rekla je nekoliko rečenica na albanskom i posrednik mu je preveo da ne želi ostati gdje nije poželjna. U tom trenutku, Paji je postalo jasno da nema izlaza – ostao je bez novca, bez žene, i bez obraza.
Seljani su brzo saznali za sve. Ljudi su šaputali, posmatrali ga s ironijom i sažaljenjem. Njegova majka je samo tiho sjela na prag, bez riječi. Narednih dana, Paja je bio predmet sprdnje. Gdje god bi se pojavio, neko bi šapatom rekao: „Eno ga, dao tri hiljade, a ostao sam.“
- Razočaran i povrijeđen, Paja je spakovao stvari i otišao kod rođaka u Beč. Tamo je radio na građevini, iz dana u dan pokušavajući da zaboravi poniženje. I baš kad je pomislio da za njega nema mira, upoznao je Nadu, Bosanku koja je kuvala za radnike. Bila je jednostavna, vedra, i Paji je kraj nje bilo lako da diše. Bez posrednika, bez dogovora – jednostavno su se prepoznali.
Nakon godinu dana, vratio se u svoje selo. Ovog puta nije bio sam. Kada su ga ljudi vidjeli s Nadom, začudili su se.„Pajo, pa ti se ipak oženi?!“ neko je dobacio.Paja se samo nasmijao i rekao: „Jesam, ali ovaj put kako treba.“I svi su znali – prava ljubav se ne kupuje. Ona se pronađe – onda kada najmanje očekuješ, ali kada je srcem prepoznaš.
