BONUS TEKST
Službenici u državnim firmama često su tema šala, ali i ozbiljnih društvenih rasprava. Iako se mnogi vole našaliti na račun njihovog rada – ili bolje rečeno, nerada – iza ove teme stoji čitav složen društveni fenomen koji je duboko ukorijenjen u našem mentalitetu. Stereotip da u državnim firmama „malo ko radi, a svi dobro žive“ nije se pojavio juče. On je rezultat istorijskih, političkih i ekonomskih tokova koji traju decenijama.
- Koren ovakve percepcije leži u nasleđu socijalizma. U bivšoj Jugoslaviji, rad u državnoj firmi nije bio samo zaposlenje – bio je to ideal. Država je bila glavni poslodavac i gotovo svi sektori – od rudarstva do turizma – bili su pod njenom kontrolom. Ljudi su imali sigurne poslove koje je bilo gotovo nemoguće izgubiti. Nije bilo pritiska tržišta, jer je država garantovala opstanak i plata, bez obzira na (ne)učinak.
U tom kontekstu razvila se čuvena rečenica: „Mi se pravimo da radimo, oni se prave da nas plaćaju.“ S godinama, ta filozofija rada preživela je tranziciju, ali je izgubila kontrolu. Neki obrasci ponašanja ostali su isti, ali bez strukture i odgovornosti koja bi ih ograničila.
- Tokom tranzicije, mnoge državne firme su privatizovane, često pod sumnjivim okolnostima. One koje su ostale u vlasništvu države ili se ponovo našle pod njenom kontrolom, suočile su se sa novim tržišnim izazovima, ali su zadržale stare kadrove i prakse. Menadžeri su često postavljani politički, bez obzira na kompetencije. Odgovornost za učinak praktično je nestala, a zaposleni su znali da ih sistem neće kazniti zbog neangažovanosti.
Radni dan u mnogim javnim institucijama prolazi u razgovorima, dugim pauzama za kafu, listanju oglasa za stanove i telefonskim pozivima sa prijateljima. Ljudi ne rade manje zato što su po prirodi lenji, već zato što sistem ne postavlja očekivanja niti zahteva rezultate.
- Velika prednost državnih poslova je sigurnost zaposlenja. U privatnom sektoru loši rezultati znače otkaz, dok je u državnim firmama gotovo nemoguće ostati bez posla. Evaluacija učinka gotovo da ne postoji, a smene su retkost. Mesta se često „nasleđuju“, pa kad neko ode u penziju, njegovo mesto dobije neko „preko veze“.
U tom zatvorenom sistemu ne napreduju najvredniji, već oni s najjačim vezama. Tako dolazimo do nepotizma i stranačkog zapošljavanja – drugi veliki problem. Umesto konkursa koji nagrađuje znanje, dobija se posao ako imate člansku kartu partije ili rodbinske veze. To demotiviše mlade, sposobne ljude koji nemaju „vezu“ i tera ih da napuste zemlju.
- Kultura koja se razvila u takvom okruženju često obeshrabruje svaki trud. Onaj ko radi više, često biva ismejan – jer se ne uklapa. „Polako, neće posao pobeći“, „Nemoj da se trudiš previše, samo ćeš dobiti više posla“ – to su fraze koje se prenose iz generacije u generaciju. Takva atmosfera ubija inicijativu i guši kreativnost.
Ipak, važno je ne generalizovati. Nisu svi državni radnici neradnici. U zdravstvu, obrazovanju, vojsci i policiji rade ljudi koji se istinski trude, uprkos stresu, političkom pritisku, zastareloj opremi i lošim uslovima. Mnogi administrativni radnici svoj posao obavljaju korektno, ali njihova reputacija strada zbog onih koji sistem koriste za ličnu korist.
- Percepcija da se u državnim firmama „ništa ne radi“ opstaje jer nema stvarnih promena. Reforme su rijetke i često politički motivisane. Nove garniture vlasti smenjuju kadrove, ne da bi popravile sistem, već da bi zaposlile „svoje“. Promena se tako svede na zamenu lica, a ne načina rada.
Uprkos svemu, državni posao i dalje važi za statusni simbol. Nudi redovnu platu, godišnji odmor, bolovanje, topli obrok, prevoz i – najvažnije – mir. Ljudi znaju da neće biti otpušteni i to im donosi osećaj sigurnosti koji je, za mnoge, važniji od visine zarade.
Na kraju, državne firme su ogledalo društva. One nisu loše po definiciji – ali su refleksija sistema koji ih vodi. Da bi se nešto promenilo, potrebno je uvesti jasne kriterijume, nagrađivati rad, a ne vezu, i ohrabriti sposobne ljude da ostanu i daju doprinos. Do tada, šaljive priče o kafi koja traje tri sata, i dalje će biti tu – jer svaka šala ima zrno istine.
