U daanšnejm članku vam donosimo jednu fotografijau koja budi nostalgiju na prošla vremena gdje nije bilo intrneta mobilnih telefona, komljutere jednom rijeječju igitalnog sviejta. Ova fotografija nas podsjeća kako su nekad porodice zapravo izlegledale.
- Na jednoj fotografiji koja se nedavno pojavila na društvenim mrežama, prikazan je tipičan jugoslovenski stan iz 1970-ih i 1980-ih godina. Enterijer je, prema današnjim estetskim standardima, prepoznatljiv po “vrištećim” smeđim tonovima, velikim tepisima, drvenim zidnim policama i klasičnim TV aparatima. Ipak, ono što je najviše privuklo pažnju posmatrača nije bila boja zidova, niti nameštaj, već jedan neočekivani detalj – porodica koja sedi zajedno, bez mobilnih telefona u rukama.
Na slici su deca u krilu roditelja, svi sede blizu jedni drugih, a pažnja je usmerena na zajednički trenutak. Nema ekranâ, nema povučenosti, ni pojedinačnog skrolovanja po digitalnim svetovima. Ova jednostavna fotografija izazvala je talas emocija i nostalgije kod mnogih korisnika društvenih mreža, posebno onih koji su detinjstvo proveli upravo u takvim prostorima i vremenima.
- Jedan od komentara koji se izdvojio glasio je:
“Tom stanu ne fali ništa. Vidite koliko ljubavi ima. Deca sede roditeljima u krilu, to je bilo najvažnije. Ne kao sad kad svako sedi za sebe i samo gleda u telefon. Nema niko vremena za pričanje. To je tužno i žalosno.”
Takvi komentari otkrivaju duboku potrebu za povezanošću koja danas, uprkos sveprisutnosti tehnologije, postaje sve ređa. Ljudi sve više osećaju da je emocionalna bliskost unutar porodica zamenjena digitalnim razdvajanjem. U prošlim decenijama, uprkos materijalnoj skromnosti, u mnogim domovima bilo je obilje topline, zajedništva i neposrednosti.
- Drugi korisnik napisao je:
“Ja sam prvo uočila da roditelji drže decu u krilu. Bilo je to vreme ljubavi u porodici. Sad svako u svoj telefon gleda.”
Ovaj komentar osvetljava promenu porodične dinamike – nekadašnji fizički kontakt i intimna prisutnost zamenjeni su tišinom koju prekida samo zvuk notifikacija.
- Na slici nije samo prikaz enterijera jednog doba – to je portret jednog načina života. Sofe prekrivene ćebadima, zavese sa cvetnim motivima, porodična fotografija na polici, i na stolu – verovatno neka domaća poslastica. Ali iznad svega – prisustvo, pogled u oči, zajednički trenuci bez distrakcija.Jedna žena u komentaru piše:
“Stan nije bitan na ovoj slici. Meni super! Ja sam imala prelepo detinjstvo u takvom domaćinstvu! Moji roditelji, sestra, ja, crtaći u 19:15, silni gosti, sela! Meni ništa nije falilo, a topline doma bilo napretek!”
Crtaći u 19:15, koje je emitovala Televizija Beograd, bili su večernji ritual – vreme kada se cela porodica okupljala pred jednim ekranom. Jedan televizor – više srca zajedno. Danas, iako svaki član porodice ima sopstveni ekran, zajedničkih trenutaka je sve manje.Iako tehnologija donosi prednosti, sve češće se postavlja pitanje: Šta smo izgubili u toj trci za modernim? Fotografija jednog običnog stana iz Jugoslavije pokrenula je razgovor koji ide mnogo dalje od estetike.
- “I šta im je falilo? To se zvao dom, u kome smo bili sretni…”, stoji u još jednom komentaru. I zaista, reč “dom” u ovom kontekstu ne odnosi se na kvadrate, zidove ili dekoraciju. To je bio prostor odnosa, poverenja i podrške, gde su roditelji imali vremena da se bave decom, gde su deca rasla gledajući roditelje kako sede, razgovaraju i dele svakodnevicu.Danas, mnogi roditelji i deca, iako fizički blizu, žive u paralelnim svetovima. Povratak korenima, makar kroz razmišljanje, čini se važnijim nego ikada. Jer slike poput ove ne izazivaju samo nostalgiju – one nas podsećaju kako izgleda prava bliskost i šta to znači biti zajedno.
U vremenu kada se bliskost sve češće meri brojem lajkova i poruka, možda je pravo vreme da se zapitamo – da li bismo bili srećniji da sednemo jedni drugima u krilo, umesto jedni pored drugih, zagledani u ekran?Jer možda najvrednija stvar u stanu nije bila komoda, ni televizor, ni boja zidova – već toplina između ljudi koji su tu živeli.
