Kada osoba sazna da boluje od teške bolesti kao što je rak, to ne utiče samo na nju već i na sve one koji su joj bliski. Emocionalni šok koji takva dijagnoza izazove širi se poput talasa kroz porodicu, prijatelje i širu socijalnu mrežu.
- Sandra Bijelac, iskusna psihoonkologinja sa više od trideset godina prakse, decenijama pruža psihološku podršku osobama obolelim od malignih bolesti, pomažući im da kroz složen proces lečenja prođu s više snage, razumevanja i nade.Prema njenim rečima, fizičko lečenje samo je jedan segment oporavka. Psihološka stabilnost, očuvanje ličnog identiteta i traženje smisla života ključni su faktori koji mogu da pomognu pacijentima da ne izgube snagu i volju. Upravo ta unutrašnja ravnoteža često pravi razliku između osećanja bespomoćnosti i sposobnosti da se bolest dočeka s dostojanstvom i odlučnošću.
Jedan od njenih osnovnih saveta jeste da osoba koja se suočava s dijagnozom ne poistovećuje sebe s bolešću. Mnogi ljudi nesvesno dozvole da bolest postane njihova osnovna identifikacija, zaboravljajući na druge aspekte svoje ličnosti, uloge i vrednosti koje su ih definisale pre oboljenja. Podseća pacijente da ne zaborave ko su bili pre dijagnoze – roditelj, prijatelj, umetnik, kolega. Održavanje tih identiteta pomaže da se sačuva osećaj lične celovitosti i da bolest ostane samo deo, a ne celina njihovog bića.
- Druga važna tačka na koju skreće pažnju jeste svesnost o trenutnom stanju i postavljanje granica. Osobe koje se leče često pokušavaju da ostanu aktivne i zauzete, ne želeći da se suoče sa sopstvenim strahovima i emocijama. Međutim, to vodi ka ignorisanju signala koje im telo šalje. Potrebno je osluškivati sebe i priznati kada je vreme za odmor, kada je potrebna pauza, a kada razgovor s nekim stručnim. Suočavanje sa realnim stanjem donosi jasnoću i omogućava da se donesu ispravne odluke u skladu s emocionalnim i fizičkim mogućnostima.
Treća dimenzija koju Bijelac izdvaja kao ključnu za psihološki oporavak jeste potraga za smislom. Postavljanje pitanja kao što su: „Zašto mi se ovo dešava?“ ili „Šta mi je u životu istinski važno?“ otvara prostor za introspekciju i nove uvide. Otkrivanje dubljeg smisla može postati snažan pokretač za promene koje vode ka većem duševnom miru. Neki pacijenti upravo kroz bolest pronađu nove ciljeve i vrednosti, prepoznaju ljude i odnose koji im znače i dobiju priliku da se dublje povežu sa sobom i drugima.
- Još jedna važna tema koju otvara jeste osećaj krivice koji se često javlja kod obolelih. Pitanja poput: „Jesam li sam kriv?“ ili „Mogao sam drugačije da živim“ često muče pacijente. Sandra Bijelac ističe da bolest ne treba posmatrati kao kaznu, već kao signal da je možda došlo vreme za preispitivanje životnog tempa, odnosa i navika. Ljudsko telo često šalje upozoravajuće znake – glavobolje, umor, nesanice, probavne smetnje – ali ih mnogi ignorišu. Rana reakcija na te signale mogla bi sprečiti razvoj ozbiljnih bolesti. U tom smislu, bolest može postati poziv na promenu.
Ona ističe da je važno razviti unutrašnju odgovornost, ali ne u vidu samookrivljavanja, već kao zdravu svest o tome da način na koji živimo ima direktan uticaj na naše zdravlje. U tom kontekstu, promena životnih navika, usporavanje ritma, pažljiviji izbor ljudi i okruženja može doprineti ne samo fizičkom, već i emocionalnom ozdravljenju.
- Podrška koju pružaju profesionalci poput Sandre Bijelac važna je ne samo za pacijente, već i za njihove porodice. Emocionalna pismenost, sposobnost da se prepoznaju i izraze emocije, kao i spremnost da se razgovara o teškim temama, ključni su za uspešan oporavak. Proces lečenja nije samo fizički – on je, kako ona naglašava, put ka boljem razumevanju sebe, svojih granica i stvarnih potreba.
U konačnici, njen rad nas podseća da se u najtežim trenucima života otvaraju vrata dubljeg razumevanja, pomirenja sa sobom i stvaranja prostora za rast. Psihološka podrška, uz medicinsku terapiju, čini celinu – jer, kako kaže, istinsko ozdravljenje počinje iznutra.
