Zadušnice su dan kada se u srpskoj tradiciji posebno sećamo naših preminulih članova porodice i prijatelja. To je trenutak kada se okupljaju oni koji žele da se pomole za duše pokojnika, pale sveće i posvete vreme molitvama. Međutim, uprkos duboko ukorenjenim običajima, mnogi i dalje prave određene greške, koje čak mogu biti negativno shvaćene, kako od strane crkve, tako i od duhovnih lidera. Na groblju, pored sveća i cveća, često se viđa i hrana, a ovo je praksa koja je u nekim krajevima Srbije postala uobičajena, ali nije deo crkvenih običaja.
- Sveštenici ističu kako groblje nije mesto za gozbu i kako hrana koju mnogi donose na grobove, u stvari, nema nikakvu vezu sa molitvama ili pokojnicima. Ovaj običaj, uprkos tome što je popularan, nije deo hrišćanske tradicije i samo unosi zabunu među vernicima.
Otac Dušan, u svom objašnjenju, govori o tome šta zaista treba doneti na grob prilikom pomena ili parastosa. Obarena pšenica, koja je zaslađena medom, ili kako se u tradiciji naziva, koljivo, jeste ono što bi trebalo biti na grobu, zajedno sa vinom. Ovo je simbol vaskrsenja, jer kao što žito raste i daje novi život, tako je i telo pokojnika koje se vraća u zemlju da bi bilo obnovljeno kroz večni život. Žito je dakle, simbol nade i besmrtnosti.
- Pored koljiva, hleb ili pogača su takođe važan element. Ta pogača se lomi i deli među prisutnima, a onda se umočava u med, koji je simbol sladosti večnog života. Ovo su, dakle, stvari koje treba doneti na groblje u skladu sa pravoslavnom tradicijom.
Sve što preko toga – kao što su obilne količine hrane, pića i gozbe – nema veze sa tradicijom. Takve radnje ne služe sećanju na pokojnika, niti pomažu njegovoj duši, niti utiču na sam pomen. Ostaviti hranu na grobu u nadi da će siromasi uzeti ostatke je možda jedina opravdana praksa, ali sve drugo je samo „profanizacija“ same ideje Zadušnica.
- Upravo zbog toga, mnogi sveštenici upozoravaju da obilne večere koje se često organizuju posle parastosa i pomena, u stvari, često postanu potpuna suprotnost onome što bi trebalo da budu. *Umesto da se priča o pokojniku, njegovim dobrim delima i uspomenama koje ostavlja, priča se o banalnim stvarima. Takođe, ponekad, umesto utehe porodici, prisutni su skloni da vode isprazne razgovore ili čak da se prepiru. Zbog toga, crkva naglašava da je važna suština pomena i da bi se vernici trebali posavetovati sa svojim duhovnicima, kako bi se ta slava ili pomen odvijali u skladu sa crkvenim običajima.
Važno je napomenuti da sveštenici ne samo da upozoravaju na greške koje se prave na Zadušnicama, već i na opasnosti od neprimerenog ponašanja tokom sahrana. Naime, ako se sve pretvori u gozbu, a učesnici piju do zla boga, to ne samo da narušava atmosferu, već se smatra velikim grehom. Takvo ponašanje nije samo neprikladno za pomen pokojnika, već je i nedopustivo prema njegovoj porodici.
- Na kraju, sahrana i pomeni nisu samo formalnosti i običaji, već su prilika da se pokloni poštovanje preminulim i da se time ojača duhovna veza među živima. Zadušnice su prilika za molitvu, sećanje i duhovno jačanje, a ne prilika za zabavu, piće i gozbe. Poštovanje tih običaja i saveta sveštenika može doprineti očuvanju hrišćanskih vrednosti i sprečavanju grehova koji mogu narušiti svečanost i poštovanje pokojnika.
