Jedna majka iz Škotske doživela je pravo čudo nakon što je verovala da je njen sin mrtav više od deset godina. Džojs Kertis je bila uverenja da je njen sin Nikola preminuo jer ga nije videla niti čula bilo šta o njemu još od 2010. godine. Poslednji put je znala da stopira po Francuskoj i Španiji, a za vreme pandemije je strahovala da se razboleo i preminuo. Već ga je odavno oplakala, palila mu sveće u crkvi i smatrala ga izgubljenim zauvek. Ali, jednog dana, primila je telefonski poziv koji joj je promenio život.
Tog dana telefon joj je zazvonio i sa druge strane linije bila je medicinska sestra koja joj je saopštila da je njen sin živ i da se nalazi u bolnici na jugu Francuske. Kada je čula njegov glas, koji je rekao: “Mama, kako si, ovde tvoj Nikola,” nije mogla da veruje. Tresla se od uzbuđenja i radosti. Plakala je ceo dan, ne mogavši da veruje da je njen sin, kojeg je već oplakala, ponovo živ. Ovaj trenutak joj je ulepšao Božić, posebno nakon što je njen muž preminuo u junu.
Nikola je sredinom 2000-ih napustio rodni Glazgov kako bi proputovao Evropu nakon što je izgubio posao stolara. Rekao je majci da će stopirati, a veruje se da je neko vreme proveo živeći na ulicama Pariza, bez smeštaja, što je pogoršalo njegovo zdravstveno stanje. Majka je 2009. godine prijavila njegov nestanak jer dugo nije čula ništa o njemu. Godinu dana kasnije, britanski konzulat u Parizu obavestio ju je da je Nikola primljen u bolnicu u Francuskoj. Ona i njen muž odmah su otputovali da ga posete, ali to je bio poslednji put da su ga videli u toj deceniji.
Džojs je 2010. godine dobila pismo u kojem je pisalo da je Nikola u bolnici u Francuskoj. Nikada nije objasnio zašto se nije javljao, gde je provodio vreme i šta se dešavalo. Već je bila prijavila njegov nestanak u Glazgovu prethodne godine nakon što godinama nije čula ništa o njemu. Ona i njen muž su otišli da ga posete i ne može opisati osećaj kada su posle toliko vremena videli dete za koje su mislili da nije živo. Vratili su ga kući, ali iz nekog razloga je ponovo nestao. To je bio njegov izbor, da ode i prekine kontakt sa svima.
Majka je dodala da su joj rekli da će Nikola biti poslat kući kada se oporavi. Kada ga je posetila u Francuskoj, kupila mu je cipele i druge stvari za putovanje kući. Čekala ga je, ali nikada nije stigao, niti se više javio. Seća se da je tog dana padala kiša i bila je uplašena kako će proći let zbog nevremena. Zvala je sve aerodrome, ali nikada nije čula ništa više o njemu.
Džojs je primila šokantnu vest da je njen sin živ kada ju je britanski konzulat ponovo kontaktirao, rekavši joj da je primljen u francusku bolnicu. Razgovarala je sa njim telefonom, i izgledao je zdravo. Pitala ga je: “Dolaziš li kući, Niki?” a on je odgovorio: “Da.” Sada se sprema za put do Francuske, ali kaže da još uvek ne želi previše da se nada dok ne vidi svog sina.
Ova emotivna priča o ponovnom susretu majke i sina nakon toliko godina je prava inspiracija i podseća nas na snagu nade i ljubavi.
