U nastavku današnjeg članka donosimo vam jednu temu , a za koju smatramao da nikoga od vas neće ostaviti ravnodušnim . NBaiime , kada je reč o stoperima , na cestui , nikad ane znate sa sigiurnoću da li im stati ili ne , jer danas imamo jako mnogo čudnih ljudi koji borave napolju ,pa možete da zapadnete u probleme ako pokupite nepoznatu osobu . Na primer , n zapadu je to pprosto normalna stvar , pa kada ljudi putuju znaju da sa jdnog kraja drćave dođu stopom na drugi kraj.

Tako ćemo dnaas da vam donosemo priču jednoj Aleksandra uz Republike Srpske , a koji je svoju priču poredlio na tviteru , a radi seo jednom autostoperu : ”Maločas kroz tmurni Karanovac na stanici kod Slapa prema centru, uočim zanimljivu starinu kako stopira. Nizak i prosed, brko od pedeset i koju, sa značkom 16. krajiške brigade na jakni. Zaustavim vozilo.

Dokle zemljače, idem do vodovoda? – Može, hvala! Ja sam Zlatko Miletić Biba. – Ja sam Aleksandar. Upadaj. – Geometar u penziji, bio računaš haubičarima u VRS. – Znaš li mi ćaću možda, Radenko Branković, bio na haubicama? – Vuk?! Vučina?! Ti si sin od Vučine?! Tako su krneuli da spomene razmenjuju jedan sa drugim , te su shvatili d arat ništa lepo neće da donese. “Auh, momče kako smo se mi napili kad si se ti rodio! Sećam se da sam tada svirao gitaru a da je Vučina na kartonu od kutije cigara napisao pesmu i preko Đakića je poslao ženi u Banjaluku. Imao sam to na VHS-u negde. Sad imam nekoliko fotografija.”, reče stoper njemu.

Preporučujemo

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here