Godine 1952., život Paula Alexandera je pretrpio dramatičan preokret kada ga je zahvatila teška bolest, poznata kao dečja paraliza. Ova izuzetno zarazna bolest brzo se proširila širom sveta, ostavljajući mnoge ljude paralizovane. Kada je Paul ušao u svoj dom i svojoj majci otkrio svoje pogoršano stanje, bilo joj je odmah jasno da se radi o dečjoj paralizi. Uskoro nakon toga, Paul je izgubio svest i probudio se u zastrašujućoj stvarnosti – njegovo telo je postalo nepokretno, a bio je zatvoren u okovima gvozdenih pluća.
Ova impresivna mašina simulirala je funkciju njegovih pluća, omogućavajući mu da nastavi da diše i, na kraju, da preživi poslednjih sedam decenija. Iako je medicinska tehnologija napredovala tokom godina i razvijeni su prenosivi i praktičniji uređaji za disanje, Paul je ostao dosledan svojim pouzdanim gvozdenim plućima tokom celih sedam decenija. Svo vreme bio je zatvoren u metalnom oklopu koji ga je prekrivao od vrata do stopala. Paul se toliko navikao na prisustvo gvozdenih pluća da je odbacio sve alternativne uređaje koji zahtevaju “traheostomiju” za disanje.
U početnim fazama korišćenja gvozdenih pluća, pacijenti su bili ograničeni na uređaje najviše dve nedelje pre nego što su prelazili na druge oblike oporavka. Na početku, pacijenti kojima je bila potrebna respiratorna pomoć oslanjali su se isključivo na ove metalne naprave. Međutim, sa napretkom tehnologije, razvijeni su moderni respiratori koji su pacijentima omogućili da žive bez stalne vezanosti za ove mašine.
Trenutno, samo dve osobe, Paul Alexander i Marta Liliard, odlučile su zadržati svoje živote na ovaj jedinstven način. Godine 2015., Paul se suočio sa izazovom kada su njegova stara gvozdena pluća počela propadati. Budući da se ovi uređaji nisu proizvodili od 1960. godine, pronalaženje zamene činilo se nemogućim. Srećom, uspeo je da stupi u kontakt sa Brejdi Richard, vlasnikom Laboratorije za ispitivanje životne sredine. Zajedno su uspešno popravili Paulova umetnička pluća i produžili mu život.
